Srpski narod
л.
Пвштарина плаћена у готову
РПСКИ
НЕЏЕЉНИ ЛИСТ
Бр. 43
Год. II
Београд, 6 новембра 1943 ПРИМЕРАК 3.— ДИНАРА
ТРИУМФ МРЖЊЕ
Завршни коминике московске конференције, објављен од стране ^англосаксонске и совјетске пропаганде, слављен је као велики успех три савезника. Они су у њему хвалнли јасност, блискост схватања, јединственост тежњи и пуну сагласност по свим питањима. Међутим, изнети резултати показују "напротив да до споразума није дошло по најважнијим питањима међусобних односа, као што се није дошло до заједничке одлуке ни у погледу западних граница Совјетске Уније, ни у погледу образовања другог фронта, ни у погледу заједничког састанка између Рузвелта, Черчила и Стаљина, на коме би се имали коначно да реше сви преостали спорови. Најважније питање, притом, за Англо-Американце требало би да је дефинитивно одређивање западних граница Совјетске Уније. Из коминикеа свих приложених анекса види се да до тог Споразума није могло да дође. Изглвда шта више да Идн и Кордел Хал нису ни смели да поставе захтев у погледу ближег одређивања совјетских граница и да су они прежалили балтичке земље још пре него што су кренули за Москву. Дакле у питању граница пуна неодређеност. Значи, шта ко заграби. Да ово није у природи једног добро склопљеног споразума, само је по себи разумљиво. Друго крупно питање, које ни|е решено на конференцији, то је образовање другог фронта. Сталан захтев Совјета морао је и овог пута бити жртвован, а политички уступци, у ствари и не поменути у споразуму, треба да утеше Москву. Да ти уступци нису безначајни показује, поред осталог, и та околност што они нису могли бити објављени у тексту споразума. Да је притисак Совјета био велики види се и из тога што је за њих увек оснивање другог фронта претстављало најважнији услов даље сарадње, без кога они нису хтеги да приступе коначном склапан>у писменог споразума. Совјети су веровали да изостајање другог фронта значи неискреност код Енглеза и Американаца, а с друге стране чување снага за обрачун са Москвом, До кога фатално мора доћи, једног дана. Што се тиче састанка Стаљина, Черчила и Рузвелта, разумљиво је да он после овог споразума губи сваки смисао, јер кад се погледа у постигнуте резултате, тада се тек јасно види да по најражнијим питањима није постигнут споразум; а све оно што је
решено изостаје иза овога. У извештајима три савезника каже се да су нека питања коначно решена, и да се по њима дошло до потпуног споразума. По другима постигнута је само начелна сагласност. А по трећим било је дискусије. Која су то питања где је постигнута начелна сагласност, а која су била само дискутована. Извештаји ништа не кажу. Зашто су толико дискретни — није тешко погодити. Али кад се погледа у постигнуте резултате, тек се онда види колико су они далеко од онога што се раније говорило преко радиа и штампе, и што се сматрало као основни услов за успех конференције. Од наноса фраза о демократском уређењу света не види се ништа више од онога што је пре двадесет и пет година закључено у Версаљу. Италији је посвећена највећа пажња и није се презало ни од најситнијих појединости, иако се
могло очекивати да се знатно важнијим питањима посветити много већа пажња. Чак се одређује и шта &е бити са штампом, збором и договором и другим сличним питањима, док се уопште не говори како по њиховом схватању треба да изгледа Европа, како ће изгледати границе појединих земаља, какво ^е бити њихово уређење и њихов однос према Совјетској Унији. У постигнутом споразуму говори се и о образовању повампиреног Друштва народа, које се овога пута назива комисијом, и која &е решавати о односима чланица, појединих земаља. Да та интернационална комисија највише личи на фамозну женевску установу види се из њеног описа у закључку московске крнференције. Да се дух није ништа изменио и поред протекле две и по деценије осеђа се из читавог текста. Требало је да чекамо толике године и садашњи велики
рат па да се постигну закључци, који се у суштини ништа не разликују од некадашњих погрешака диктатора мира. Московски закључци показују до очигледности, да су Енглези и Американци морали да попусте на читавој политичкој линији, да би спасли своје главне позиције у погледу другог фронта. С друге стране Москва је успела у својој политичкој пресији и упустила свој главни војни захтев. Резултат показује основно разилаакење присутних савезНика, затим препуштање Совјетско} Унији политичког подјармљивања европских народа и образовање, додуше само на хартији, међународне комисије, која као замисао не претставља ништа конструктивније од раније стерилне и конфузне организације, која је претстављала највеће разочарење за европске народе. Чему да се данас надају европски народи од московске конфе-
ренциЈе кад Је она очигледна нвгација Европе као заједнице :лободних и независних рарода, уједињених истим интересима и еишим духовним вредностима. Таква Европа не може ништа добро да очекује од московских већања. Можда се само може да узда у дубље узроке разилажења московских савезника, које !е и овом приликом дошло до несумњивих израза, више у ономе што није речено, него у писзном тексту, а с друге стране да веруЈ*е у сопствене интересе и заЈ - едничку судбину. Својом једнодушношћу Европа истиче брану разговорима, счојом чврстом вољом и вером у бољи свет спрема одговор пе&ањима, чиЈ - а је главна одлика мржња и чиЈ *а Ј - е визиЈ - а сиромашна слика некадашњих версаљских и женевских заблуда. др. н.
Реашствгжа поптшш на Балкану
I
Изјава изванредног опуномоћеника Министарства ииостраних послова Рајха Др Нојбахера као и друге изјаве са надлежних места у Берлину и написи у немачкој штампи, најбоље показују дух у коме се развија немачка иницијатива у решавању задатака на БалкаИу и Југоистоку Европе. Очевидно је да г. Др Нојбахер припада школи политичког реализма, која се труди да ван предрасуда и предубеђења, као и ван идеологија тражи решење проблема у објективној анализи чињеница, доносећи одлуке у складу са стварностима и од највеће ефикасности.
Та је школа далеко, како од зеленог стола дипломата и др жавника, који кабинетски посматрају ствари, тако и од дискусија утописта и идеолога по задимљеним локалима.. Она употребљава експерименталне методе као у науци и хоће помоћу њих да упозна чињенично стање и да на основу тога тражи органска решења за отворене проблеме. Политика вођена у том духу приближује се уколико је могуће науци, и даје позитивне резултате-од. необичног значаја за живот народних заједница, обезбеђујући им правилан развој н максималне резултате у гвима областима националне акгивности. Г. Др Нојбахер у својој досадањој активности показао се организатор и државник реалистичког духа и своје досадање
искуство оц данас примењује на решавању проблема европсксг Југоистока. Из његових изјава види се еећ сада да проучавајући па лицу места прилике и односе на Балкану он поставља организовање новог балканског поретка на природе и реалне основе, на којима једино народи Југоистока могу да нађу обезбеђење својих животних интереса и својих оправданих тежњи. Искључити утицаје ваневропских и ванбалканских сила, због којих је Балкан у прошлости толико страдао јесте прво начело, које се може извести из изјава г. Др Нојбахера. Друго начело .било би уклонити анархију у производњи малих и недовољних балканских привредних области, и укључити Балкан као економску целииу у европски привредни по-
редак. Тако би место вештачких веза, диктованих политиком или сентименталношћу дошла природна повезаност и допуњавање продукционих снага. Имајући у виду аграрни карактер производње балканских народа и индустриско обележје Централне Ев* ропе очигледно се намеће закључак да је Балкан природно и неминовно упућен на најтешњу сарадњу са Централном Европом у обостраном интересу. Анализа чињеница и балканских стварности пружа овакву слику и намеће закључке о неминовности сарадње' Балкана у оквиру европске заједнице насупрост свима покушајима политике и идеологије да наметну друга решења. Кад балкански народи увиде ове стварности онда ће њихови међусобни односи и њихово европско опредељење наћи лако потребне форме и сретства да се реализују. Њихова будућност, њихов напредак и њихово благостање леже у сазнању ове истине и уколико пре дођу до ње, они ће себи уштедити непотребно губ-" љење времена и трошење снаге у међусобним разрачунавањима, које претстављају преживљена
схватања у данашњем свету организованих економских снага. Издаја Бадоља, срамни пазар између Лондона и Москве са судбином Балкана још више потврђују исправност овог схватања о потреби да се са Балкана елиминишу сви кобни политички утицаји и да се он организује по својим природним законима и прикључи „простору опште европске солидарности" на место некакве „совјетске балканске федерације" или робовања бритаиској плутократији. Српски народ сит је политичких . комбинација, које 1 са њиме праве велики, не водећи рачунз о његовим животним интересима. Зато он у политици реализ< ма коју Немачки Рајх спроводи на Југоистоку види спасење од политичке предоминације и економске експлоатације и једину могућност да његови интереси буду ' заштићени и његови проблеми правилно и прађедно региени. М.