Srpski narod

27 твсмбра 1943

СРПСКИ НАРОД

Страиа 11

п о з о р и ш НАЦИОНАЛЦИ ИЗВОДЕ »З^евојку бржу ОД Н. ТРАЈКОВИЋА

„Част" од Судермана НА ПОЗОРНИЦИ „СРБОЗАРА

Наш познати писац и позоришни човек Николз Трајковић, који је у разним областима књижевног стварања дао врло успеле прилоге, написао је у своје време драмску причу „Девојка бржа од коња", која је пре извесног времена приказана на Коларчевом универзитету од стране једне групе омладинаца у оквиру Националне службе рада. Г. Трајковић је из богате рионице народног фолклора узео мотив једне од најлепших бајки и у слободној обради' створно је једна позоришно дело, које је већ годииама чекало на своју сценску реализацију. Не улазећи за моменат у вредност самога дела, желимо да подвучемо да је пут којим је ишао г. Трајковић за препоруку нашим књижевницима и драмским писцима да потраже инспирације за своје стварање овом чистом и непресушиом извору. За жаљење је ч овај немар наших књил<евника и данас у часу обнављања нашег културног живота [Приказивање овога комада добро је дошло и треба да послужи као путоказ за дЗље развијање српске књижевности, ослобођене негативних страних утицаја У родној груди, у јединственом стваралаштву народвога духа у присној веди са земљом, нова српска књижевност морз да тражи надахнуће, да би испунила своју мисију н у најпотпунијој мери дала свој оригинални допринос европској култури. Н. Трајковић узео је за основу свога дела сиже из познате народне приповетке, који је затим у пет чинова потпуно слободно обрадиа ств&рајући једно дело од несумњивог књижевног и позоришног значаја. Девојка бржа од коња симболише недостижне тел<ње за љубављу код човека чије оваплоћење он тражи код разних жена, али никад не постизава циљ. Жена у машти, коју замишља младић, као и жена плотске љубави не могу задовољити човека у његовој тежњи за. бескрајном љубављу. : Само љубав прочишћена кроз бол н патњу може да утоли ту жеђ за идеалом. Г. Трајковић је ову песму о недостижној љубави ставио у оквир нашег средње-вековног живота са елементима Иотока и Запдда, који 'су се борили за превласт кроз нашу историју. Он је ову романтичарску тему обрадио у пет слика којима може бити недостаје извесна драмска динамика, али имају пуно услова за сценско извоћење. Комад су изводили на Коларчевом универзитету чланови драмског студиа Националне службе за обнову Србије, који је себи поставио за задатак да кроз позоришну уметност, извођењем националних комада буди и развија национални дух код нових генерапија. Реализовање на снени ове бајке мада ол стране почетника, који су распола-

гзли и недовољним техничким срествима, показало је њену књи жевну и позоришну вредност, која би у потпуности дошла до изражаја на великој сцени са глумцима веће рутине и са употребом позоришне модерне тех-

идеалом, Александар Огњановић показао је велику сигурноСт, испољавајући без романтичарског пАоса болове и патње младости. Наравно да има још којегде попушгања у органу или недовољно усклађених гестова, али цели-

. ..... ■•■■■

:Шк

т ' А. Огњвнови* у улозм Кнежевића са Усудова брега и М. Вранић као штитоиоша (Фото: приватна својина)

нике. Девојка бржа од коња садржи све елементе за један велики спектакл националног карактера, у коме би богатство народног фолклора у слободиој обради једног домаћег писца, дошло до пуног изражаја. Националци из драмског студиа са успехом извршили су свој задртак, обогаћујући национални репертоар приказивањем Девојке брже од коња, која после успеле пробе неминовно ће избити на чело националног репер тоара и дуго ће се одржати на њему Млади извођачи уносили су у извођење комада не само своје одушевљење, већ и велику студиозност, доста рутине и сво.ју надареност. Са импровизованим и скрпљеним декором, борећи се са многим тешкоћама, млади редитељ Александар Огњановић, који истовремено игра главног јунака бајке Кнежевића са Усудова бре га, показао је несумњиве редитељск^ и глумачке способности, које му отварају најлепше ;перспективе и које не смеју остати неискоришћене. Под његовим воћством млади извођачи су поетични текст Николе Трајковића, пун тајанственог, са уснехом дочарали у границама њнхових мла дости, избегава,|ући сваку већу омашку или неукусност. У тумачењу тежњи младости у прегарању за вечито иедостижним

на је успела, лик Кнежевића и поред његове психолошке неодређености, упечатљив је. И остали чланови студиа у већим и у мањим улогама показивали су сигурност у тумачењу н испољавали су одлике својих талената, који се већ назиру и који у добрим рукама .осигуравају глумачки подмладак. Нека .од тих имена треба већ сада запамтити, јер их чека лбпа будућност, ако истрају у изграђивању својих уметничких личности. То су у првом реду Петар Панцћ, као Војвода од Судбине града. Радослав Павловић. као Грк, Миодраг Огњановић као дворанин, Милан Вранић као штитоноша, Миомир Терзић, као калуђер и други. Љубица Јанићијевић у улози лепотице са Истока и слепе девојке са успехбм оличавала је вечиту женскост у. притајеној страсти или у смерној чедности давања себе. М. М. М.

Повната драма Хермана Судермана „Част", која се код нас може сма1рати као потпуно одомаћена, јер се, игра скоро без прекида још од 1892 године, поново је доживела један примеран успех на позорници Србрзара. Излишно би, ради већ добро познате фабуле, сада опет било ову износити; Сукоб т. зв. платонске и сексуалне љубави, етичких принципа и материјалних сретстава неопходних за живот, друштвених предрасуда и класа, све су то проблеми који нам се постављају, а на коде ми данас, можда, дајемо ипак нешто друкчији одговор од оног који је дао сам Судерман. Па ипак, овај је комад сасвим актуелан. Његова непосредност и сугестивност толико су дошли до израза приликом претстављања ансамбла .овог младог позоришта, да је публика на отвореној сцени поздрављала поједице монологе уметника. Наш лични утисак д'е на сваки начин позитиван. Утисак понет са ове, што се тиче самог позоришта, премијере од 6 новембра т. г. .је оптимистички, .јер смо видели да ,је наша публика пришла и тим вишим идејама које су некада занимале великог немачког драматнчара, које су му тако брзо. донеле славу и бесмртност. Ондашња критика Судермана. није довољно схватила. Не треба заборавити. да је то било јога пре више од педесет година.. Њега су нападали и доказивали да уопште није писац од вредности већ само „театралац", човек који дббро пбзнаје сцену, невдто слично миц1љењу појединаца и о. нашем Враниславу Нушићу. Другим речима, да нема ни , труни инспирације за драмску радњу. Тако се у највећој полемици развила једна прсебна и својствена сцена названа именом „Судерманово позориште". Њена одлика је била у јаким ефектиМа, снажном заплету, израђеној спенској динамици,. скоро оно исто што нам је раније дочаравао велики крмедиограф Сарду. Публика је већ тада, а поготово данас, дала за право писцу драме „Част" и , његова величина је остала за поколења неоспорна. Уједначени ансамбл позоришта Србозара, у режији г. Јована Јеремића, дочарао нам ,је ову драму у глумачко.ј обради на један врло импресионистички простудиран начин. Са местимичним претеривањима, сдободно се може рећи да у комаду није било .сдабијих , места. Сваки поједини носилоц улоге трудио се да изађе из свог свакидашњег манира и прилагоди се динамици примљене улоге. Ова уједначеност. је нг.јвНше и допринела успеху комада. Ми на сцени не бисмо смели да гледамо само поједине уметнике, већ комад, радњу као такву. Тек из те уједначености могу се изнеТи на површину, нешто више изнад спор^дних улога. поједини моменти, .један или два визуелна ефекта, једсн јаче .лкпентован тон који да Је предност главном носиоцу комада, и ми тада још живље учествујемо у радњи, запажамо боље вредногг Самог комада, па наравно и глуме. другим оечима ово зн,ачи, прави уметник мора тражити не само интиман, контакт са пишчевом иде.јом, већ и са ансамблом који употпуњава његову улогу; он мора ансамбл иЛи "пиблнжити' ге би. нл'и се спустити до њега. па и по пену лнчног губитка. То згхтепа нзјосновнији ппинпип глуме и.динамике сттече. Оно тчтп смп рипели V лог^ма Рпбеота Х Ј а!неке и Ленпп е Мн^чнк к^ ; е су н^теотт^е.Ти'■п* ттТ-Т С *°тт Г'" " тт " П ""Д Мацол-Петровић, био је заиста

сс

прави Судерман. У њиховим у* логама, као и у улогама трговачког саветника Милинка (Драгољуб Сотировић), његовог сина Курта, само местимично (Ран ко Ковачевић), старог Хајнекеа и његове жене (Никола Динић и Пава Слука), наивне, мада не увек сасвим сугестивне и рафиниране Алме, њихове кћери (Анита Неранџић) и старог стојика, резонера и филозофа грофа Траста од Сарберга (Јована Јере« мића), V овим интерпретираним улогама било је врло много, и то до танчина изнетих психолошких прелива. Ово се чест® дало осетити у самој гласовној модулацији, без обзира на гест и ситуацију на сцени. Још нешто, што нас је пријатио изненадило у овој новој обради комада „Части", била је добра простудираност и оних епизодних улогз<, које иначе занемарене више нер вирају гледаоце, него што им употпуњују целину. Када се већ глумачком обрадом комад дотерао до приличне висине зар се није могла обратити мало већа пажња. сценским реквизитима према моменту рад ње. Н.пр. случај фаталног писаћег стола, који је ураскошној соби трговачког саветника Милинка својом руинираношћу просто мамио погледе. В. М. А.

Днтннка комедија на београдснрј позорници СНаставак са 10-е стране) у тбм погледу никаква традиција. Сви од реда изванредно су се снашли у овим новим улогама, али нарочито савршене креације дали су Александар Стојковић, као Пеникуло, паразит и Бранко Јовановић, као Месеније, роб. Одиста, били су то одлични типови, досто.јни сваке велике европске .позорнице! ■_ • За њима одмах долазе Б. Дрнић, као Менехмо I, Сима Јанићијевић као Менехмо II, Д. Величковић као Цилиндар, куваР| М. Васић као старац и Ст. Колашинац, као лекар. Жене, г-ђа Ирена Јовановић, као жена Менехма I и Невенка Урбанова као Еротијана, хетера својом игром нису нас задовољиле у истој ме^ ри као носиоци мушких улога. Остаје питање балета да се реши. Сва је публика констатовала да је то неуспели део ове иначе тако успеле претставе. Његово свођење на минимум намеће се као неопходно да би комад прихватила публика, која ће моћи да з;аД0вољи своју радозиалост у реконструкцији античког театра и да нађе забаву у фабули комедије, која ће је насмејати и изненадити трајношћу односа између мужева и жена пре 2000 година као и данас. Сматрамо да је Јосип Славенски својом музиком за балет успео не само да на основу познатих података реконструише античку музику, већ да је својом упрошћепошћу највише ушао у суштину класичног, античког духа. Али зато публика, навикнута на сложеност и утрпаност модерне музике, није осетила њен смисао и неће се лако навићи на њу. М. М. Милошевик