Srpski narod

Ш новембра Г*)4Ј СРПСКИ НАРОД Страна 5

и

НА СРПСКОЈ ЊИВ

И твк што Јв берба весело завршвна, тежак је опет у своје руке плут сво) узео. И на све стране њивама се опет разлеже Ђи, Вранац!, Ђи, Шараш!, Ајс, Мркон>в!, Ајс, Сивоња!, и бразда за браздом опет отвара своје мрке образе, да би ето опет пригрлила златно зрно — зимски аманет. Озими радови су у јеку. Плужња озима, сетва озима, али под натмуреним небом тежак није натмурен, ве& мушки, већ својски иде за стоком, иде за зрном, иде својим вековитим путем — обраде земље. Учени људи говоре о категоричком императиву. Давно пре њих, неуки српски сељак својим плугом, својим ралом, избраздао јв свој — аграрни императив. Као сат тачно он зна и кад ће поорати и кад посејати, кад жњети, кад брати, м као сказаљка његове опаљене руке вечито круже црним цифарником — њивом радном. Тежакова рука, тежакова стока опет су пуни послом, и ван града, и старо и младо, и мушко и женско, отвара и затвара бразде — ту љубав, наду и веру своЈу. Не мари ако ветар душе, не мари ако киша лије, ако је сунце хладно ко дуња, ако се иде поцепана гуња, као сат тачно, мушки и својски, драм по драм земље опет је рађен, опет обрађен. Тмурни, суморни дани, како сте и ви лепи, Кад кишама, кад маглама засути диа, Њивом корача, браздом крепи Једино своје — тежачки императив. Сјајно је кад људи мужевни у одбрану грудв своје мам припашу, јуначки стану. Али, мач се припаше, али се мач и отпаше. Сјајно је кад учени људи за добросвоје и добро својих пера умоче, ситнв књигв пишу. Али, перо се умочи, али се перо и осуши. Сјајно је кад побожни људи за душу своју и својих камење ваљају, храмове тварају. Али, храмови се дижу, али храмови се и руше. Али кад њивом, вас у киши, вас у магли, ко биво црн, ко биво раздрљен, V пара суче из ноздрва, да кап до капи врца мишицама, и сам браздолик, подеоан тежак браздом закорача — е онда и јунаштво и мудријаштво и побожство, сен сони су само величине и тежине орача отаџбине. Тмурни, суморни дани, како сте тек лепи, Кад озими орач, богочовек жита, Ко медли лоза исконита, Љубављу сузи, надом се крепи.