Srpski narod

РПСКИ

НЕДЕЉНИ ЛИСТ

Бр. 47

ГОД. 0

Београд, 4 децембра 1943 ПРИМЕРАК 3.— ДИНАРД

Сви на ноге Стаљину

Када смо у самом почетку трој не конференци*је у Москви тврдили да она неће успети знали смо да не може успети. То што смо ми тврдили, реално расматрајући. замршену проблематику међусавезничких односа, посведочено је и резолуцијом која је издата порле вишедневних разго вора у Москви где су и Кордел Хал и Идн играли другостепену улогу. Истина унотребљено је врло много софистике и раскошно обиље фраза, да се сакрије од широких слојева јавности неуспех ових разговора којима се приписивао ванредно велики значај. Као црвена нит кроз целу ову резолуцију протезала се кон статација, да ће бити потребно да се, у скором времену, састану Рузвелт, Черчил и Стаљин. Да су њихови министри спољних по слова успели да реше главне 1 проблеме који стоје нерешени између њих онда овај састанак не би био ни потребан. Састанак ће се одржати и то, судећи по досадашњим указиван>има, негде у околини Техерана или у самом Техерану. Рузвелт и Черчил нису могли задобити Стаљина за своју тезу да састанак буде одржан у Вашингтону. Црвени диктатор који још из своје револуционарне младости мрзи иностранство није хтео да пристане да оде негде ван подручја које не обезбеђује црвена армија и свемоћна рука ГПУ-а. У Техерану, наиме, налазе се бољшевичке окупационе трупе. Зато је тамо Стаљин код своје куће. Пут Рузвелта и Черчила претставља њихов пут у Каносу на подворење великом „вођи народа", како Стаљина зову његови бољшевички трабанти. Какве су перспектДве појединих партнера на овом састанку? Рузвелтове у перспективе, нису добре. Страшни порази последњих данз, које је претрпела флота на Пацифику учинили су да је Рузвелт осуђен на знатно скромни.ју улогу од оне коЈУ би имао да ове поразе није доживео. Немоћан према Јапану немоћан Г1рема Немачкој, а оптерећен неутољивом жудњом да г>ос~аНе госнодар свг'ч Р>*велт ће се првипут наЈ и лице у лице са Стаљином, који је нешто више мид>ешш 1ев>:е]а, него што је "9»? Руавелт и који има пред собом много сигурније перспективе, јер његови аге^ти подривају нездрави плутократски поредак Америке. Рузвелт је у таквом одиосу I према Стаљину у каквом је-од-

носу Черчил према њему. Значи' у подређеном односу. Черчилове перспективе су врло слабе. Оно што ће Стаљин и од њега и од Рузвелта тражити јесте стварни други фронт који је Совјетима у овом моменту преокрета војничке ситуације на Источном фронту веома потребан. Управо други фронт постаје жи вотно питање совјетског одржања. Исто тако за Рузвелта и Черчила постаје животно питање добијања упоришта за рат у Пацифику. Та им упоришта за напад на Јапан може дати једино Стаљин, што он, сигурно, неће учинити, јер би тиме вршио директно самоубиство. Када би хтео да отвори други фронт, Черчил би морао да жртвује милионе енглеских војника, што он није у стању учинити. А ако то не учини Стаљин ће, преко своје комунистичке партије у Еиглеској, још јаче развити бољшевичку пропаганду која је ових дана добила један конкретан израз у комунистичким демократијама у Лондону и у продирању комунистичке масе у Доњи дом. Кад се узму само ови проблеми, а сви други оставе по страни, онда је јасно да до Неког органског споразума између Рузвелта, Черчила и Стаљина тешко да може доћи. Они су се састали да решавају о судбини Европе без Европе и о судбини Источне Азије без Јапаиа, који је данас тамо стварни господар и који све убедљивије показује да је у стању и даље задржати положај који данас има. Зато ова конференција у резултату неће донети преокрет ситуације на ратиштима због самог факта да се рат не решава конференцијама, него готовошћу за борбу и стварном снагом којом партнери располажу. Резултат ових равговора биће само једна конферен ција више. За Европу ова ће конференција пружити још више доказа који су већ истицани, о сервилној готовости и Америке и Енглеске, да нас потпуно предају бољшевшшма, који од свих савезника једини и претстављају војнички фактор. Место да се боре оружјем Рузвелт и Черчил ће покушати да и даље Стаљина држе у обманама, што ће им, по свој прилици, тешко поћи за руком. Стаљин је човек који зна шта хоће и који види смерове англоамејзичке так тике према • њему. Пут у Каносу, тежак и дуг пут

два старца, још Је Један доказ више њихове неспособности да постану оно што желе. Шта од овог разговора треба да очекују бројне емигрантске владе најбоље се види из изјаве Берлеа, кој'и је, у име Америке, послао ове владе до ђавола и рекао да народи земаља које оне Лретстављају нису ни у каквој обавези покорности према њима, него су слободни да бирају владе по својој жељи. Примењено на нашу стварност значи да ј 'е Тито једини фавориг и Америке иако су они други из шума били пожурили да ухвате везе са њом. М. С.

Црногороко питање Колико је политика савојске Међутим, ствари су се друго-

династије била штетна по нормалан развој прилика на Балкану најбоље се види у случају црногорскога питања. 36ог тога што је ова династија била у родбинским везама са црногорском династијом италијанска ди пломатија да би се додворила краљу-издајнику Виктору Емануелу покушавала је на све иогуће начине да створи независну Црну Гору, чија би круна припала једном од чланова савојске династије. У том циљу сазвана је 12 јула 1941 године нека врста уставотворне скупштине на Цетињу, на којој је требало да се прокламује независност Црне Горе и да се круна понуди италијанском краљу.

ШП> фџтша

Узалудна су сва пришељкивања непршатеља српског народа да ће он утонути у грађански рат, који треба њега, искрвављеног, да докусури. Данас је очигледно дл у Србији постоје свега два фронта: нзционалистички и комунистички. Све што је српско и стваралачко налази се у оном првом. У овом другом, знатно слабијем, окупљен је разни белосветски олош, коме до српског народа није ни најмање стало. Сви његови напори да Србију баци у револуционарни хаос пропали су. Разбили су се о здраву свест српског народа, који инстинктивно осећа да је судбоносно питање, питзње његовог опстанка у томе да још сада, макар и под најтежим околностима, изврши консолидацију своје државе, као и свој духовни препород. И та јсе консолидација и тај се препород врше, лагано ели сигурно. То данас нико не може оспорити. Окупљање свих националистичких снага у један фронт је од огромног значаја. Јер данас се у свету главна битка и бије између два супротна схватања, између национализма и интериационализма. Интернационализам, био он капиталистичЦ-Зеврејски или комунистичко-јеврејски, тежи истоме циљу: уништењу нација као таквих, наравно по принципу да велика риба гута малу.

У Америци је већ све припремљено за оснивање „Банне уједињених иација", са претежно америчким капиталом. Њен је заддтак да читаву светску трговину после рата узме у своје руке, обезбеђујући притом наравно Американцима главну добит. Рузвелт је већ ј 'авно изјавио: „Ми се руководимо пословним обзирима и при дељењу ратне помоћи савезницима, као и у нашим плановима за поратну обнову света''. Али поред овог привредног империализма, постој'и и онај још опаснији: културно-духовии. Хоће да нам опљачкају и све националне светиње и традиције, и да нас претворе у безобличну масу, која ће до бесвести да цупка по такту њихове џаз-музике. Сви треба да постанемо културни варвари, који у свом клањању долару не знаЈ*у ни за Бога, ни за Његове законе. Напор, огроман н удружен, биће потребан да се од овога одбранимо. Све што је здраво у српском народу вапи за нашим српским духовним препородом, без кога као народ не можемо постојати. Зато генерал Недић, као верни г умач народног духа, неуморио понавља: „Будите Срби и само Срби! Мислите својом српском главом!'' ВЕЛИБОР ЈОНИЋ

јаче развијале. Овакав поступак изазвао је револт код црногорског становништва, које је било одлучно противно закулисним плановима италијанске дипломатије. Тако је дошло до опште народне побуне и до сукоба са италијанском војском. Али ову забуну у црногорскии редовима вешто су искористили комунисти и успели су да ово на^ родно незадовољство искористе за своје циљеве и да под своју команду привуку велики број незадовољника. И тако Црна Гора место да буде факТор мира и реда, што се могло очекивати с обзиром на развијену националну свест њеног становништва, постала је поприште нереда у земљи и расадник анархије за суседне области. Уклањањем утицаја италијанске династије са овога сектора створене су могућности да се приступи сређивању прилика у Црној Гори и да се правилно реши црногорско питање, које је непотребно дипломатија савојске куће компликовала и својом перфидном игром навукла толике иесреће на црногорско становништво, пактирајући и помажући комунистичке бандите. Не• мачка оружана снага морала је да интервенише и пошто је скршила комунистички покушај, успоставила је ред. Тиме су створени услови за коначно решење црногорског питања у складу са жељама самога становништва, ко је као што је опште познато, жели да у најтешњој сарадњи са Србијом нађе путеве своје обнове. О томе је било говора и у немачкој штампи, која је истакла да се у том погледу мора водити рачуна о расној припадности црногорског становништва и о његовој националној свести, због чега се црногорско питање не мохе одвојити од решавања српскога питања. Српска јавност са своје стране прати са највећим интересовањем развој приЛика у Црној Гори и верује да ће се успети преко Српске владе да дође до те• сне сарадње свију националних снага у Србији и у Црној Гори за коначно обрачунавање са ко■ мунизмом, у чему је и интррес Европе. На тај пачин доћи ће се до скидања са дневног реда црно горског питања, које је в^штачки и због династичног империЈализма савојске куће створено и тиме ће много допринети општој консолидацији прилика на Балкану, сходно настојањима политике Немачког Рајха после ослобођења Балкана од мешања и интрига италијанске династије. Ц. Р.

/Ш-