Srpski narod

СРПСКИ ДОБРОЕОЉАЦ

Отрежњавање послг ргзочарања РДСПОЛОШЕЊЕ У СРПСНОЈ ЧАРШИЈИ И НА

СЕЛИМА У ЗАДЊЕ ВРЕМЕ

• ■■ У последља три месеца даиа обишао сам више наших паланака у унутрашњо ет. Разговарао сам са доста људи. Морам одмах да вам кажем да се данас у многоме свевим другим очима гледа М борбу доброаољаца но што се то пре две године, пре годину или чак пре пола године гледало. Ви сами знате на.јбол^е шга све није приличан део наше чар шије говорио раније 0 добровољцима и каквим их све именима и називима ни.је окрстио. Данас, данас су добровољци нешто много друго. Људи пред ко-јим сам ја и други наши л >уди, који смо од почетка ценили акцију добровољаца као неигго велико и ср-ећно за српски иарод, данас смо ми у позадини «ад се поведе разговор о добровољцима, Они који су пре две године нападели добровољце, данас их хвале и срећни су кад чују да су дошли у њихову средину или да се бар близу налазе чете и батаљони добровољаца. Кад се постави питање одакле промене расположења према добровољцима, не треба их тражити иа страни самих добровољаца. Они су оно исто што су и раније били, они истим путем иду којим су од почетка пошли. " Промене су дошле углавном ради држањ.а Лондона и Москве према српском народу.. Кад је Лондон почео да напушта Дражу Миха|ловића преко радио пропаганде, кад су лондоиски спикери почели да хвале Тита и његове банде а да ћутки пре лазе преко Драже и његових .четника, у то време мало их је било који би помислили да је Енглеска решена да препусти Србе и Балкан бол 3 шевичком утицају. Наши неуморни англофили тад су говорили како је то само нека „моментална тактика" британске владе, како Черчил „зна шта ради", па чак их је било доста који су и ово тврдили: „Знају Енглези шта раде. Они иа тај начин хоће да охрабре Тита и његове партизанске баиде па да их окупатор потамани, да б'и њима (Енглезима) био доцније посао олакшаи!..." Али, постепено и полако иестајало је по чаршвдама таквих гласова и коментара. Сумња у Енглезе и све веће неповерење према лондонској политици уопште расли су из дана у дан. Најзад, кад се задњих дана прогласила Титова „влада" и кад су од стране енглеских вОдећих места пали бЛагослови за ту „владу", нагло се почело да окреће расположење и стало се гледати на ствари српскијим очИма но што се досада гледалО. Има их доста давас кбји су не само љути и разочарани, него просто бесни на Енглезе. Псују их на сва

уСта и неће да чују за лондонске радио смисије. Наједном су почели да говоре о „одвратним", „крештавим", „безобр.чзиим" радио спикерима из Лондона, иако су то све они исти што су и преклани и лани хушкали и „обавештавали" српски народ. „Сви ћемо у доброволЈце", рече ми прексиноћ један иначе добро познати англоман ко.ји је назад пре неколико месеии био увек готов да прогласи добровољпе „петоколонашима" и „издајницима"... „Енглези Су најсебичнији народ на свету", добацују други, а трећи само шкрипе зубима и мрмљају теже псовке кроз зубе... Било би претерано рећи кад би се казало да је настало Опште отрежњење. На жалост, то још није. Има елемената, чак у круговима који би требало да по памети и разбору предњаче у друштву, који још увек рачунају са неким провизорним „тактикамга", који сами

себе па и друге обмању.ју, који зазиру да поштено признају како су и колико су досад грешили.и наседали туђинској пропаганди и својим резоновањима, засии ваним на жељама срца а не здравом разуму. За те ће бити потребно да дође још не* колико врло хладних. или врло врућих т.ушева па д,а се добро отрезне. Што се пре отрезне,, у тодико за њих боље. Српски народ у својим широким масама, у првом реду наше село, ништа више не жели негб реда и. дшра и сигурпости у свом дому и на свом домаћинском послу. Сви шумски бандити и одметници попели су му се на врх главе. Сељак је дефинитивно разочаран у све оне ко ји су му шапуталн о скором свршетку овог рата и данас ако му о том неко отпочне да говори, он у њему одмах гледа неког шпекуланта који иде за тим да га ма зашто превари или на• суче... П. Марховић

У СПОМЕН РАДНИКУ МИЛИСАВУ ЂУРАКИЋУ

ПарткзанСке бамде, кбмунисти, обично говоре како се боре за раднике ђ њихоса права, Мсћутим,1 ми смо за ове две године борбе иекусили кодико је полмукле дажи у тш» љиховим пароЛама. 1 [артизански олош убијао ј је баш раднике с нарочитим за■ дозо .љст ^ом и садизмом само ако : они" нису слепо пошли њиховим ; б ?збож11им' и нељудским путеви| ма,... I Овнх давн налрпшло с« 1 две |године од смрти радника Милисава Ђуракића, ритника. који је пао као жртра злочииа цпвених. Пршао је био он, као и увек, на свој редован посао у железмичку радиовицу у Љубићу. Он је прешао железиичку станииу и ириближавао се к&пији своје раДионице. Изиенада, из сусеДног кукуруза, искочила су два млађа човека и припуцали из револвера на њега. Испалили су шест метака. од којих су га два пОгодида: један у иогу, а други у груди. Пао .је сав обливен крвљу. Пренет је у чачанску болницу, где му је .указана лекарска помоћ и где је остао на лечењу дуже време. За напвдаче се утврдило да су оба комунисти, радници железничке радиОнице у, Љубићу, прве комшије његове. У болници је остао све до почетка октобра. када су комунистн еамк потнуно завладели у Чачку. Био се прилично опора-

Радници као протир комшизма

ЈТиберално-демократски систем стварЗо је ради својих циљева свуда пСихозу, Да је радник комуниста. Унапред је већ то ол* ређено — да радник мора бити комуниста. То није била истина. Као и увек тако је и овога пута победила исткна и доказала, да је наш радник националиста и даг изнад свега воли своју домовину. Велики део добровољапа су из редова радничких, знатаи број погинулих добровољаца су радници, а исто тако и међу рањеним добровољцима има доста радника, Ми радници евееии емо, да је наш спас V спасу наше Огаџбине. Зато на први позив јуиака ђенерала Милана Недића, похрлили смо у добровољачке редове да спасемо нашу несрећну Отаџбину. Мали је број наших другова био на страни комуниста. Размер са осталим сталежима био

је свега а то су били већином наши заведенн другови, којима су јевреји и њихове слуге говорили о „совјетском радиичком рају 1 ', и та похвала 0 „рају" није их само одвојила од Огаџбние, већ и од њихових породица. Пре рата ми национални раднвци избациваии о!о мз предузећа, саботирани емо од стране капиталнста, јер нама, када смо тражили наша права, нису могли рећи да смо комунисти. Од стране режима (јер нисмо хтели служити ни једној партији, па ни режимској) били смо затварани, тучени као стока, интернирани и бацани на присилан рад у концентрацЖуне логоре. Много смо пута гладовали, јер смо били без зараде — без посла, многе смо ноћи преспавали по парковима нли по патосима неке не довршене грађевине. Али та нас борба није обесхрабрила, већ

Пред борбу...

(Фото:.Арх. В. от. С.Д.К.)

нас је, напротив, само очеличила и стоички Смо све то подносили. Дошас је час борбе, за спас Отаџбиие, за спа-с наше нације У којој смо се родили и мдадост своју провели. Ступнли смо у реДове добровољаца, оставивши наше радионице, наше мајке, децу, жене и сеје незбринуте, голе и гладне, плјунувши на материју и пригрливши дух, као соколови са пушком у руци и песмом на уснама, јурнули смо у најтеже окршаје, газећи црвену петокраку звебду, за коју су нам јевреји и њихови плаћеници говорили да је симбол наше радиичке снаге. Не! Није наш симбол петокрака звезда, то је симбол јеврејске владавин^- светом. Наш симбол је двоглави бели орао; под тим симболом ми се данае боримо за своју Отаџбину. У свима добровољачким редовима видимо радиике као одличне борце, у правом смислу *— хероје. Најтежи окршаји, највеће битке с комунистима за њих су играчке. С осмехом на уснама, заједно са студентима, ученицима и сељацима, загрљени и сје.дињени за вечита времена, радници маришрају оштрим кораком напред за ново доба, за нову Србију, за ред, рад и правду То је аманет палих другова! Ми ћемо га испунити. Тако нам Бог помогао! Јанко Митровић, радник-добровољац

вио, али нога му је била још у гипсу. Дотерали су' га колима у затвор, који се налазио у подруму под зградом окружног суда. Дотерам је без одел.ч. у болничком вешу, са ногом. у гинсу, са још неиЗлеченим раиама. Такав је бачен у хладне, влажне и мрзчне подруме. Ту је остао око 20 даиа и стрељан са метком у потиљак. Прел стрељак.е држали су га 7—8 дана у мрачној бетонској Самици, без хране и мучили. Поступали еу с н,нм као са највећим алочинцем. Какве су му грехе на терет етзвили? Био је радн.ик и сиромашак. Имар .је малу, стару дотрајалу кућу у Љубићу с десне стране пута, при улазу. у Чачак. Више је личила нв траи, него на кућу. •У тој кући живео ,(е он са женом и двоје ситне даце. Читаоче, ако пођеш у Чачак путем. од Горшег Милановца, баци поглед на десну страну одмах иснред моста на Морави, и ону кућу, ко.Ју видиш иајмању, нај. нижу, иајнеугледнију, екоро трошну, знај да је то кућа оадникаснромашка Милисава Ђуракића, у којо.ј су му _остала ситна незбринута деца. чијег су оца, храниоца и браниоца, убили комумн. сти. Нека твој разум и твоје срце тада не буду затворени за ову истииу: да .је груба лаж, пропаганда комуинета, да се они боре за бољи живот и благостање радиика, нарочито ситног човека. Није ли очити демант тога то што прво пред п.ушчане и митраљеске цеви стављају баш раднике и еељаке, које тобоже желе да уереће. Иако је био радник, ом је ипак много мислио о евету и животу. И дошао до закључка: да поред овог живота цма. другн, лепши и бољн, ко .да долази као продужење овог. И да је сваки човек дужан да се припрема за тај живот. Зато ее он трудио свом душом, да у себе унесе што више Еванђеље Христово. Као резултат тога дошло је велико милосрђе његово ко.је је имао према невољницима. Његова сиромашна кућица поетала је странопријемница иевољних и сиромашних. Ко еве ту није нашао преноћиште! Колико је он само гладних нахраниој Он је осећао, да човек нема животног циља ако не живи хришћанским јкивотом . Зато је он ревносно проповедао веру 1 безбожмим, па и својим другогима у ради.оници. То је чинио у болници и затвоРу. Тешио је и храбрио слабе и бојажљиве речима Христовим: не бо јте се, само верујте! Погинуо де јуначки, без страха. онако како доликује хришћанину. И овај чин дубоке његове религиозности, његове црвене убице уписали су му у грех. Јер Ло Изима: вера је опиум нвроди. Зато веру треба уништити, као и н>е.не стварне носиоце. Као. радник увидео де брзо разарајуће дејство атеистичкомарксистичке мисли по веоу, морал, породицу и народ. И стога се јуначки супротставио том утониетичком таласу. Прво у сво'0.1 радионици међу радницима, па потом и у срезу. То је било за комунисте исувише.. Мера се била ппевпшила. Одлука је пала: смрт Ђураки. И — убили су Та. Он је знао да га смрт чека, пошто су му рани.^ на кућу нападали, али се није плашио, јер је јунак био. Знао је да га муке и невоље чекају, али се није поколебаО, јер је мученик био. Тако је пао славно Милисав Ђуракић, потврдивши својим животним ставом и својом смрћу лепоту и величину јунаштва и мучеништва. Ј. Сарачевнћ