Srpski narod

ВЕСЕЈ1ИН ФИЛИПОВИЋ СЕЈАЧ ХЛЕБА

Знам тв у беди, ропству, спободи, змам да иа збмЉб ничеии к'е биљб дубвким кореном и да те од ње раставити Нбке НИИО па ма куд да те води: душа ти чезне н»емо окриљ®. Како да ти говерим кад се гтогледемо очи у очи? Треба ли божанство од тебе да створим или да ти просто рекнем; »Ниси такав да пред тобом у праху клекнвм м да ти стазама расипам цвеће, јер и ти имаш сројих мвна које су често и од наших веће!« Да, ниси увек као у пвсмама које звбне на твом« весељу или у причама које читај* у граду. Не жвњеш увек са кликтањем и душа ти увек није бела, Прохуји често у гОлотињи и јаду лето господње кроз твоја села. Што си такав, У сујеверју болном но у знању чистом, има, зар не, родв, и кривице наше: занемарисмо своје сејаче хлеба! Али кад те подигнемо из млаке таме бикеш бољи, као што треба, можеш се мерити с Христом!

И8 ГЕТЕОВЕ ЛИРИКЕ

жансшво

С7ЕВАН ВУКЧЕБИЋ Србија Србија, то није мргва груд г, која вас гвоздбном руком веже, то Је љубав за облак, што плови овуда, за шесму што се овде разпеже; Љубав за клаеје, што богато буја, за лањске руже, што су на гробљима евеле, за тресак бесних олуја, аа тугу тица дугалица. које се сме. Србија, то су све оне споне, којама нас живот за се спаја, раДост, кад наша звона зазвоне, топлота мајчиног загрљаја. Србија тр су наше жеље тајне, маг.на, што преко поља плови, тф су наше бајке бескрајне Србија, — то су само за нас овд& наши снови. В. М. АЛЕКСИЈЕВИЋ аскрсење У смрти се р&ђа живот... Ово је једива космтка тајпа востша. Одагт н хож иас појам васкрсења, одатле код нас и веровање у мит обнове, одатле код иас и уверење о загробном животу. Све у Ћрироди жшви, само различитим интезитетом живи. К&ко је велика примитивна фнлозофија нашег сељака, човека који је сам себе скрдмно назџао створељем кбје сеје "ц плоди, који верује да тиВи увек у з аједници са свбјим претцима и потомцима, и мртвим и живиц, олносно још нерођеним! Његова имагинарна задружна породица има у себи елеменат светиње. ваСкрсава сама у себи. Она ствара народ. Она цма свој мит. Она иша своје погледе иа живот. Христос је ради тога и постао Бог нашег нароза, јер је проповедао слогу ш сиромаштво. Он је спаситељ. Он је одновигељ. Он .је искупнтељ. Христос је Бог амбара и 'јасала, Б&г халсј* « бажа ш* паши, Бог сељака и природе, Он је спона сгварног и пестварног, шивота и смрти, мушког и женског, светлог и тавног, он је постао Богои Јер је био човек, јер је посТао од човена. Живот се обиавља у сваком цвету, у свакој бубици, у сваком диху ветра. Изкап живота су смовп о прбшлом и будућем. I Овај човек, човек сељак, снива о лупњу еечпости, јер Је некада и сам лутао по степама тражећи себв, тражећш своју слободу. За њега је смрт слобода, Јер се тада дута одмара и оспособљава за нови род и Ново стварање, у лгеком новбм животу. Све жуди за Ширином, све тежи висини, све иде у Ш6 ф пост кроз проиес обнове. Кроз болове и страда&а иде сс у. радост и срећу.

Цлеменит не&а је човек Добар, милостив! Јеџ то га једи.но Разликује од свих Створења коЈа Познајемо. Слава незиаиии Вишим бићима Која слутнмо! Њима нек буде сличан он Да Пример пас његов учи У њих вероџати. Јер п&шрода је Иеосетљица: Над злим и Мобрим СуНце сја. Светле злочинцу Као и иајбољем М&с&ц н звезде. Веггри и реке. Гром и град Хитају својим пуТем И грабећи мимо Односе све, Једисхг за другим Тџко ш срећа У мтштву лута, Час шчепа двчцка \ Ведру невиност. А часом ћедаву Грешиу главу.

По вечним. гВрзденим. Великим законима Морамо сви Да Живота свога Испунимо круг. Једино човек Може нвмогуће; р,а разликује, Срећује. бира; Он може тренутку Ввчност Да да. Он сме једиии Да доброг награди, Да шнц злог, Лечи га и спасе. Ца корисно здружи Све 'заблудело. И ми поштУЈемо Бесмртнике Ко да су људи. Ко да у великом Чине. што најбољи У малом чине Или би хтели. Племенцт нека ]е човек Добар, милостив! Иек неуморан ствара Корисно и право. Да узор нам бУде Тих наслућених бића! (Поевео С&ет. СтеФановић)

ЗОРА /. 7 ОПАЛОВИЋ Шоја же ља У последњем часу тужног ми живота Кмда се душа растапе бд тела, КкД престану патње намучеиог скота И кад сн&га даха буде тајно свела ; л : : Нм Једног Јаука тада ја не желим. Ни једне лажнб отиснуте сузе. За мојим бићем прерано увелИм Које тамна рука провиђења узе. У пбпрћи ЈедноЈ... у тишини клетој Одбаците' тело нека гњили, труне, И у муклој нрћи смиреној и светој Нек моЈ хладии лик пут без пута куне... Тада лажи нећу, лицемерства гадна ... Сажаљење бедно ни.ти томе сличне Речи саучешћа, како Душа Јадна За&ршава х&не болне и трагичне. Хоћу да ми пошоћ буде пратња снена И са иеба звезде сведоци Једини. Тбг болпог трепутка кад се једна жена Пре,1аје за нанвк зеиљч. њеној тмини. И у мркду поноћ без лажи и маске Да се спусти тело уморно и свело... Нећу лажне речи, саучешћа. Шке ИиТ пољупце Јуде у мртво ми чело... Нећу ни уздахе, ни сенку човека Да видпм п а своМе језивоме путу, Кзда моЈа ДУШа буде из далека ПратиДа кроз понор, тело, лиску жуту. То Је гужпа жеља изморепог бића Што Је себе расуло по безнадном путу. Тр Је болан вапај напуштеног тића Што лет пе оствари посећ рану љуту. Зато уоЈе проклествр пека стигие рпе КоЈи се усуде жељу да скрнапе. Клечим и молим се... Тужно звона звене... Клечим и молцм се ја душе крваве... За опроштшЈ греха и бездапих лажи Крје Ја изустих у распећа часу... На ждрелу тог страдања душа ми се снажи, А Јецај гуши у уморном гласу... Крџ т снажпо Јури кррз вепе и ропи. Као д а би хтела некуд да се слијс... Сва прошлост ишчезава, у .бездан се топи, А вал ,смрти журпо, прелива Је, криЈе . .,