Srpski narod

Страча &

СРПСКИ НАРОД

30 април 1944

За ХришћанстВо смо ми Срби гукли и највеће битке које је икад Балкан дотле видео. Ми смо водили два потпуна крсташка рата, можда најимпозантнија, и то само о свом трошку и у својој крви. На Марици код Черномена је изгинула цела наша јужна војска, коју неки писци цене на осамдесет хиљада, а на њеном челу је погинуо и њен краљ ВукаИ1ин. На Косову је изгинула затим и наша северна војска, коју цвне на шездесет хиљада, а на н»еном челу је погинуо други српски владар, кнез Лазар, због тогв назван царем!... Нема у историји света сличних примера да на челу својих војски, оа мачем у, руци,. овако погину сами њихови краљеви. У свему смо увек били тоталнм и апсолутни. Битка Косовска је тако исто беспримеран случај по томе што су у њој логинули истовремено и српски и турски цар! Нешто, одиста, опет нккад неви^ено. Додајте томе и оно што |е нај»вжније: на Марици и на Косову св нису биле две војске и две амбиције. Напротив: у та два крсташка рата су се бориле Европа против Азије, сила против иасиља, култура против варварства, хриш&анство против нехришћанства... То су биле истовремено две идејне битке које спадају у културну историју Европе. А идејне, утолико више што је Балкан, који се туде једино српском крвљу бранио, био у то време средиште цивилизације: Бугарска Је пала под Турке без своје Марице и свога Косоза. Срби су, ме-ђутим, у тим двема биткама извршили историски подвиг на Истоку, какав су само Франци извршили код Поатјеа у VIII веку, а Пољаци у XVII веку кода Беча, на Западу, Поменимо ово са највећом гордошћу. Срби и Турци су у једном тренутку били једини претенденти на византијски Цариград; а Турци су зато морали оборити Србију пре него што сами по-ћу на Цариград. Срби, уосталом, нису чека1>и да буду нападнути, него су оами први изишли пред непријатеља хришћанства, до на Марицу! Ондашњи Запад је добро знао величину побожног српског оружја. Није чудо што је Флорентијска република честитала једном српском владару прву вест да је на Косову побеђен непријатељ јеванђеља, и благословила мишицу српоког властелина Обили-ћа, што је убио Антихриста... Најзад, додајмо овде да наша улога у повести просвећеног ^хришћанства бележи још и ову једну завидну славу: да је последњи цар Византије, који је као Архангел погинуо бранећи хришћанске зидове цариградске, Константин Драгаш, био по мајци Србин, син једне Српкиње из династије ДејановиЦа, Ирине, нећаке цара Душана! Осећање хришћанског идеала који су имали Срби, види се и

по том што су, по примеру Светог Саве, скоро сви српски архиепиокопи били из редова највише властеле. Затим скоро сви владари који су били ктитори задужбина, били су од народа награђени проглашењем за *риш1ћанске светитеље. Срби су тако исто својим мученицима дали венац светитеља хришћанских. Ово нико други од Словена није радио. У ередњем веку је Српство и хришћанство било дакле иоти појам. Као докуменат за моралну садржину српског народа ови слу чајеви су несравњива и ненадмашна сведочанства. Одломак из књиге Градови и химере.

Његош постаје кнез Црне горе У своме тестаме-нту који носи назив „Споменик". а који је. по ликтату. саставио његов секоетар Сима Милутиновић-Саоајлија, владика Петао Петоовић I (живео од 1747 до 1830. а владзо од 1782) овако се изоажава о своме наследнику. будућем песнику „Гооског ви.јениа": а ја на мо.је м.јесто насљедником. Управитељем и чуватељем од свега народскога. церковнога и мо.јега чиним и пстављам синовца модега Томова Радивоја Петровића. V којега се надам да ће бити човдек од посла и од разума. колико је преблаги отац небесни благословис подарити. и које га Богу и цару нашему и'свему народу Цриогор скому и Бердскому за вијека препоручавам свијем и евом душом... На Петињу 18. Октобра 1830 г. Сво!ом р\'ком подписао (М. ПЛ Владика Петар Јего Високопреосвјашченства Повељенијем Господива Митрополита Черногорскога Петра Петровића пред смерт јего написах секретар Симеон Милути.новић." Због овог' тестамента, прича се, Сима је био осумњичен од на, Рода да је последњу воЉУ владике Петра I изокоенуо v корист наследника ?Бегоша, за 1 које га је иначе, као учитеља. везивало в»лико пријатељство. Зато се Сима и крио једно време V Црној гори' док није пребегао v Србију. Што се тиче завештачевог предвићања о Своме наследнику, знамо да се није нимало, преварио. Његов велики наслелннк се показао заиста ретко достижним v послу, v Улрављању земљом. а •V погледу „разума". генијалним. недостижннм.

Ж. Настаснјеви*: ПОГУБЉЕЊЕ ЦАРА ЛАЗАРА

Џарица Ти си лепа наша царица у круни, С десет дубровачких пажева; и греје С тебе сјај драгуља што донеше пуни У Котор бродови с Кипра и Мореје.

Орли од бисера леже по твом скуту, Крсти по стихару, и сафири вратом; Мирисе Истока остављаш по путу; Твога коња воде поткована златом. Све цркве у царству твоје име зборе И наше велможе и наши васали Гледају те с чежњом и са страхом дворе, Док ти гледаш као паж плашљив и мали, Како једна брига, танка као пара, Пређе преко чела крунисаног Цара. ЈОВАН ДУЧИТ.

ПАЛАТА ПРВЕ СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКЕ И ако се не може рећи — каже Чедомиљ Мшатовић — да се никада ни.{е боље а оно на сваки начин никада се више. лепше \ и с већом ревнопЊу у Србији писало није него V првој трећини XV века. Деспот Стеван Високи с великом ревношћу прикупљао !е ста ре списе, давао их ппеписивати по гдекоја грчка дета на српски преводити. Србија XV века има да покаже свету и потомству не само оклопнике и катоне. него јога и , једну групу —< иако малену људи. који се с очевндним поносом зову преВозници. У ливном оном манастиру кош ге деспот Стеван саградио на РесаВи, савило се гнезто српске књижевности., Богата Манасија \'сред богате долине моравске постала је палата прве српске аКадемије наука. Л\—о после пада српске државе помињали су се ресапски ппеволници Ако је какву књигу ваљало са мало речи препоручити. ва.љало, (е само казати да је „от добра извода. от сТарих прјеводника ресавских". У народу се држи казивање ла „ресанском писању" нема равнога. („Патос призренске цркве; ку бе грачаничке и ресавско писање немају равног'"). Да су преводнипи имали много части не само од леспота и од народа ње гова. рекао бих по томе, гато се онако јак и поносит човек. какав је Константин Филозоф. пот писује као прјеводник.

НЕДЕЛзА

О прозоре, целу ноћ слепе, зора сад веша светло ткање. и стене у соби већ се помало плаве. Види се већ време на часовнику. и књиге; и док се завесе све , ' више тање. беле се два горња ува душека загрејаног испод главе. Опружам тело, и дижем се; и ако не посве чио. проћи ћу, већ јутром, нека шеталишта. Када се вратим. причаћу својима где сам све био, и, као дете, велике ствари правити из ништа. Видећу, тада, што ,се обичног дана не да срести и девојке у лаким хаљинама. и просјаке у прњи. Последњи казују, преко неког тужног стро.ја, порећани по ивицама на цести, арије; како ,/е живот сваког дана све тежи, и све црњи. И прве, витке и пролетње. што не мисле о судбини: младост ,је снага највећа иа свету! Њихов је слух пун неких песама, сакривеног, света у виолини. или лепота, чији је израз иастао по речи, по кисту, по длету. Шетаћу, и ндпајаћу плућа зраком а сЛикама очи. У кошуљи, белој и надувеној. јер поввтарца иМа, кретаћу се као једро под сунием што клизи по небеској плочи, све док ми се, у подне, сенка не изгуби под стопалима. Тада ћу лећи као човек који /е најближи земљиној кори. У једном ћу уздаху сва тешка осећања оДувати. Бићу тако прост и срдач&н према њој, као сељаци и њихови збори. Јер ко ће ме. Боже мој, ппио.није од ње мртвог чувати? Зитим ћу се вратити да видим кахо та Недеља изгледа у мојој Соби: Један /е сат. и време је ручку. ' Видим, кроз прозор. в.ећ прострт ото; у куту једна рука кору хлрба дроби, и жути, златом аван, у другом, са шећером на дну и на тучку. •V нишавши. случајно ми се уставн поглед на мом портрвту. Кошуљџ — б ела, глава — в : ерна. шешир од влаћа жута. Без су.мње, сликар га је морао извлачити V лету. , када сам, уз отвореи прозор, ради светла, селео без капута. Не знам да ли сам коме учинио шта криво. али код нас има ммого благослова. Изгледа да нам је земља, у свсгјој доброти, све сама дала и то воће, и храну. и ту бистру воду, што кроз криво грло протиче увек нова, да се тек на столу. уобличи у веће и мање суће од кристала. И тако ће проћи и тај дан који ја зовем свечаником. СОиље на столу постајаће све мање. и настаће тишина. И п\ ни захвалности која Не се одразитц нашим изгледом и ликом. благословићемо тај дан, — и, хлеба, и воћа., и вина. БРАНКО ЂУКИЋ

Мотив старог Беаградв

У спамењ Ј.»^ача НАШД БОРБД ЗД ЕВРОПУ