Srpski narod

СРПСКМ Д&БР019ЉАЦ

Даље од нас, куго, даље

I

— Је ли и оно тамо колона нашега батаљона? питао је најмла ћи добровољац осме четб Љубиша. — Јесте. Одговорио је његов десетар. — О, па ми ни сами не знамО колико смо велики. Са пријатним изненађењем и очитим задовољством наставио је мали и млади бранилац Србије. — Велики, разуме се. Осетиће то још ове ноћи партизани, ако Бог да, додао је десетар. И осетили су, сг.мо не те ноћи, већ током сутрзшњег дана. Колона се креталз даље. Пред нама се у свој величини и зимској лепоти указивала горостасна Голија. Пролетње сунпе .је гре.јало са потгтуно безоблачног неб;з. Но ипак његови зраци нису јога моглн да топе дебели елој отврдлог снега који је покривао земљу. Ту и тамо су огромни сметови. Мање јеле тек тто вире својим вршчићима из њнх. ^ — Не Узимај снег! Прехладићеш се. Чуо се оштар глас водннка првог вода. — Жедан сам, водниче. Молећиво је рекао ожедн.ели момак. — Трпи до првог одмора. Ево нас у Коритнику, малом, сиротом планинском селу које се пружа дуж Самоковске речш.(е, притоке Студенице. Кровови малих дрвених кућа купају се у зрацима жељеног сунца. На поозорчићима извири понека глава и чим се увери да смо српска во.јска одмах излази напоље, сачекује и узбућено. са радошћу дочеку.је. Скоро у сваком дворишту виде се разбацани лелови ногу, прева и коже овапа, говелч или коза,. Питамо: шта је то? Одговор је кратак н сумораи: — Партизани! — Г.ле су? — Мало пре њихове <-траже Диле су та^то на оном брду. — А с.ада? — Ту су нсгде око Ратара, Плочник,'! н Ђукића. После краћег одмора идемо лаље. СпуштаЛо се ка ушћу Самоковске V Студеницу. Наједном примећ,ујемо у речици мртвачке сандуке. Тамо доле дубоко испод етена и снегз задржало их је преко речипе изваљено дрвеће. Сазнајемо да су то партизани у повлачењу бапнли своје мртве нема.јући дОв-ољно времена да их закопа.ју. Ево и Студенице. С .једне и друге стране прикрива је густа, млада и дивна јелова Шума^ Прелазимо је служећи се дрвеним мостићем. Она тече бистра, хучна и пенушава журећи тамо доле Немањинод задужбини. Не одва.јамо ла«о поглед од ње. Зашто? Па и Студеница је река, вода као и остале, рекао би можда неко. Али ми см« тада осетили да она за нас није обична река и вода. Нисмо ни ми за њу били обични људи. Нама се чинило да је она то тако очевидно показивала у овом тренутку. Као да је хтела да искочи из свог корита, тако се валовима подизала к небу. Била је радосна и она што види заточнике Немањиног завета и његове мисли. Били смо радосни и ми што нгс она тајанствено спаја са тим заветом па није чудо што смо у »■о.ј осетили живо и мило исторшско вековно биће. Пењемо се ка Ратарима. Ту треба да зг«оћимо. Тек што смо почели улазити у сеоце зачу се . с деспе стране од нас јача ватра. То ]'е први батаљон нашега пука ко.ји је ишао 1 V правцу Плоч никз Наишли су на партизанске заш I ЈТнице и осули на њих митпаље:к\ - ватру. Значи ту су. Биће огк т борбе. Радосно су говорили наши млади јунаци. Наш батаљон је одмах посео важне пбложаје изнад села. Измећу осталих положаја нарочито се игтиче купасти, дебелим снегом покривени внс ЈавОровиие — кота 1363. С једне и друге стране обог виса пружају се правцем

југозапад н севеооисток две, коју стотину метара ниже, косе. Током ноћи остале су на тим по ложа.јима ззседе свих чета батаљона сем наше која је била у резерви. Како смо већ лавно појели суву храну ко.ју смо понели. поста рали смо се да купимо штогод за вечеру. Мећутим, у селу готово све очистили партизани. Једва напабирчимо и по скупе паре платимо 11 килограм^ ситног брдског кукуруза, За једну чету то иије, што рекли, ни зглогај, али боље ишта него ништа. Дуго смо кували кукуруз. Владан и Миладин све су предузели да га што боље уреде. Око три часа после пола ноћи халапљиво смо га појели, ма-да није био довољно скуван. Све лотле очекивали смо напад партизана знајући да они воле ноћне подухвате. Али њих није било управо до зоре. У саму зору;. на Врбицу, зачу се, од н&ших положаја. прз сак пушака, у почетку реће. а после све чешће. Почеше да шТекћу и митраљези. Напзднуте су наше заседе. Партизани четвртог батаљонз прве Крашшке ..народноослободилачке бригаде" још ноћу подишли су заседу нашега батаљона и у расвит јурнули на њих. За«еду на •Јаворовици изневерио је митраљез „бреда" те се она под изненадним, брзим и смелим партизанским нападОм повукла са положаја. Охрабрени првим успехом партизани су брзо заузели и косу десно од Јаворовице па са оба места почели да туку наше остале положаје. Све то одиграло се тако изненада и муњевито да нико доле у селу није знао о чему се ради. По наређењу четовође наша четд је одмах пошла на положа.ј, иако н«м ова.ј пошто смо били у резерви, није би'0 још олрећен. Док смо излазили колоном по један преко наших глава су зврјали и фијукали куршуми. Нисмо веровали да то бију партизани и у чуду смо се питали: шта је то нашима зашто пуцају у овом пОавцу? №ашли смо на положај 5 и 6 чете. Док је четовођа одређивао положај првом и друтом воду, један од другова седме чеТе звао је: — Четовођо! Брзо напред! — Партизани заузеше Јаворовицу. ПОложај нашег батаљона биб је овим веома угрожен. Са Јаворовице је већ тукла па^тизаиска збројовка. Наш четовоћа је предложио да се одмах и по сваку цену преотме овај тако важан положај. .Други су предлагали да се сачекају бацачи и њима растера.ју партизани. Верујући да би опасно било чекати док стигну бацачи, четовођа се окренуо и погледао на Владана који је био за њим: Владане, помоћу Божјом идемо напред. Затим се окренуо трећем воду, алказарском, ко.ш још није био смештен на положају и оекао: —~ Алказарци! Напред за мном. Прекрстили смо се и као ветРом ношени прелетели тучени простор. У почетку нас је бнло свега ос»м: четовођа, Владан, Раде, Ђорђе, Верољуб. Слободан Божидар и Недељко. По утврђеном распореду брзо смо подилазили вису, спремни да свакога гренутка отворимо ватру и бапимо бомбе. Сви остали су грозннчаво ишчекивали резултат овог подухвата. Партизани су нас приметили и спремили се да нас оштро дочекају. Четовођо! Ја сам малаксао. Не могу даље. Рекао је Ђорђе. И заиста он је био (ако изнуреи и уз то болестан. Није хтео да и ова.ј јуриш прође без њега. Но уз стрму Јаворовицу. ни здра вом а камо ли болесном, није се лако било испети. — Добро, Ђоко. Ти остани ту код те јеле или се вратн, рекао је четовођа са очиТим жаљењем. Пошли смо даље и дошли до прве борбене линије. Изнад сне-

жне ивице с друге стране виса почеле су да се бпрезно помаљају иартизанске главе. Како смо били нз врло блиском оТсТојању лепо су се виделе петокраке. Узели смо их оЛмах иа нишан, осули ватру, па онда опсовали петокраке и Броза са Стаљином. а кликнули Краљу, Ђенералу НедиКу и Србији. Нису билн ни они лени. Олговорили су поклииима Стаљину и Титу, здгим митраљбском ваТрОм и бомбама. — Слободане! Митраљез, рекао је четовоћа. Али, на жалост, наш бреда не испзли ни два па застаде. — Да.ј другу, нека се пребаци -Жнвота. Наређено је даље. Тада је дошло још неколико лругова са митраљесцом Животом. Дошао је и Ђорђе после краћег одмора. Није му се остајало испол борбеие линије. Укључио се у борбу. али није луго потрајало а он се опет обратио четовођи: — Ја сам рањен. — Јеси ли тешко? питао је четовођа. —'Изглелз' дз нисам тешко. — Онда сиђи доле ако можеш сзм. — Могу. И отишао је ра«,ен у ногу. ј Ово нас је разјарило дош више. Пришли смо .још ближе партизанима. Они су сада нарочито учестали бомбама. У сред еКспло зије њиховкх бомби ми смо се грохотом смејали и добацивали: — Не ваља! — Руке вам отпале, Како ттз бацате!

— Слабо је и то, дечурлијо. — Не бију те. То су бадољовске, чифутски измећари! Све ово поиовило се више пута. Нисмо се надали да ће их толико обесхрабрити оваква наша вика. Осетили смо да смо иад моћнији и ударили смо ,јбш жешће- — Верољубе. Зар си и ти овде? — Од почеткз. Ие остављам те ја лако, четовођо. — Онда удри. — Бијем непрекидно. раде и Владан су необуздзни, Хтели би што пре да јурну напред. Четовођа их задржава још и опомиње да буду опрезни. Приближавамо се још више. Док једни отваоају ватру. Рале се хитро Приближи партизанској линији и баиа бомбу. Као поручена пала је усред њиховог положаја. За њим баца другу Слободан. Ова је такође врдо добро бачена. Међу партизанима настаје страховита забуна. Да би видео откуда пада.ју бомбе један парТизан се излигао мало више. У том тренутку Владан му се приближио с десне стране, узео га на нигаан н опалио. Партизан је остао на месту мртав. То је био партизански официр, водник Душан Крнета, који је тад.а руковао митраљезом. Сви смо тада јурнули напред уз песму и громке поклЈјгке: — Живела Србија! Напрел лббровољци! Пртизани су безглаво побегли, нема.јући смелоети да повуку са собом свог мртбог старешину,

ни његов мнтраљез-зброју, како јој ми тепамо. — ЧетовођО. Ево збрбјовчица. Викао је сав сретан Владан гр-< лећи заплењени митраљез. — Браво, Владане. Неће то бити последња ол партизана, надамо се. Збројовка покојног Душана Крнете опет је пуцала. Само овога пута на партизане, а не на добровољце. Из ње је ту као сада Раде. — ГТази како пева. Није овакс* док д"е била код њих. — Па наравно. Више воли нас. Са осталих положаја, које за* Узеше препадом. партизани тако ђе почеше бежати. Скакат су по два метра у бекству. — Гледа.ј како партизани зна^ ју да кидају. Ко се то још на» дао, у смеху су лобацивали наши млади борбени и добровољаштвом задојени Шумадинци. Док су партизани бежали на« ши су наступали. Одмах је изашаб први и други вод наше че« те. Истовремено је изашла до> пунска чета, затим седма са леве и шеста са десне стране. Дошла де и пета, па и пратећа са баца-| чима. С друге стране осуо јб ватру на партизане и наш IV пук. Тукли су сви сз свих стран^ и ми смо тога дана, на Лазареву Суботу, љета Господњег 1944* дуго посматрали дивље бекство црвених- Брозових перјаница. Ускоро затим наша чета је спе« вала песму: Бежи Тито из Србије, За њим беже дивизи.је, А Недић му поздрав шаље Даље од вас, куго. даље. Мил. Станковић

ЈЕДДН ИЗ ЛЕГИЈЕ ПДЛИХ...

Има људн чија смрт оста.је незапажена, као што је и њихов живот протекао незапажено. Има јунака кб.ји усред урагана велике борбе умиру тихо, као што су и своје делотворно стваралаштво на народном добру провели скромно. Једног раног зимског јутра тако је тихо искупио свој дуг према отаџбини и Вукмир Симовнћ, наредник 6. чете 2. батаљофа Н. пука Српског добоовољачког корпуса. * \ Било ,{е то почетком 1942 године. Бурио ковитлање зала по земљи Срби.ш. ко.ја су роду српскОм претила уништењем и' пуном пропашћу. као да је почело да јењава. Младост српска под заставом старе славе, коју је ви-

соко издигао седи Генерал, утушила ,је злочиначку изда.ју, против народног опотавка и будућности, поотеоавши партизане са теритоои.је Србије. Мали број људи протумачио је такво стаље као затишје поед нову. страшиију непогоду. Јер, облаци над Србијом су још увек тешки. црни и тмурни... Видео је то наш друг Вукмир. човек у годннама. отац четворо ситне деце. Видео је он то својим духовним очнма, Отпочела де у њему тешка. али коаткотрадна борба између две врсте љубави: оне п^бма своме животном другу. дечиии. огњишту. њивици, мирном животу топличког сељака — и Оне према ЗемљнМадци, чиди де живот био у опаности. Срце његово није могло

дЈСфмЈкша Невиме. жртве ускршњега дана, Ви нисте мртве него смртна. ранћ Енглеског срама и енглеске дружбе Са богоборством, и нечасне службе Рушиоцима хришћанскога света, Завера пакла усмрти вас клеТа! Ви сведдци сте свом народу српском 0 вероломству њином богомрском. Ал' Бога има, правде мчне има, И свуда биће злочинцима свима. Истина мора победити мрак, Ал' духом само буди срчан, јак, Народе српски, и истини следи, И ако срце у болу се ледш, » И ако жуша рида ти од плача. Бог је челичи, њим постаје јача! Нека јс слава Богу на висипи, Нека је хвала жртт вашој славној, Ви сте нам светлост у данашњој тмиши, Ви чврст ослонац у борби шеравној. Ми знамо, да нас чека борба тешка, Али нас наших предака дух води И њина душа храбра ш витешка. Из тога живот нов ће да се роди!

да се одлучи: ннједнод од ове .две љубави оно ниде мбгдо да да предност, Алн — доиније а као водник — и онда. у ннтимном свом животу. Вукмир је био дУИак према самоме себи. Радн решења битке кода се у њему во ј дила, он де позвао свој разум у помоћ. А разум му је говориог „Отаџбина де у опасности. Ако она пропадне. ако не буде више твог народа, шта ће ти живот твод и тводе породице? И мислиш јги. ако ти и тводи несрећу преживите, да ћеш моћи живет« у благостању?..." Одговор на ово питање дао је сам Вукми0. А он де — за њега и његова два рођена брата —> гласио: „На ооужје!" Тако су пре више од две гозине Српски добровољци стекла три нова друга — три брата Симовића. Дуго де то време. Многе и кр' ваве борбе водиле су се. а три Тоиличана у свакод од њих давали еу доказа сво.шм високнм моралним квалитетима. Надстариди од њнх. Вукмир, прелњачио је у томе, поучавадући млађу браћу у сва.кои погледу. Најзад. 12 фебруара ове године. ов де показао и браћи и друговимз како се слатко мре за отаџбину. Хумка његова у добровољачко.ј парцели на крагудевчком гробљу остаће као сведок данашшнце за будуће векове: — Како је отац оставио у аманет малолетним сино-вим>1 да се Србида мора љубити изнад саију земаљских блага: — како се у нашем народу у недуначким временима ипак јав*>аду Обнлићи: —како су хероди-добровољаи дуначки заплакали за палим лругом, не због смрти његове јер су и сами кандидати смота — већ ради ретког другарства које га красило и. — како је сопски народ из сво > средине изгубио родољуба и човека пуног честитости, поште< ља. истинољубивости. вредноће и самопрегора — и то у оном часу кад су му синОви оваквиХ. врлина надпотребниди. Ивап П. ЏибулиН, " наттЈ.зшгЈШГк-добвовољшЈ