Srpski narod

СРПСКИ ДОБРОВОЉАЦ

ТАКО- ЈЕ БИЛО...

Ситузција која је пре. рата владала у средк.им школама била де вкше него очајна. Често су наставници слободно. без икакве камуфлаже ширИли комуиистичку цропаганду. ■;;« Овде доносимо репортажу јсдног дпбровол.иа, написану \ према сећашу на предратне |. прилике. ко.је су владале у !■, јелнод провинцивкој средњој школи. „ДОЛЕ БОГГ , *— Страшна гњаважа! Овим речима пропрати један петошколац завршетак предаван>а о народним обичајима, које јје одржао ј,едан и>егов разредии Друг. Претседник литерарног удру»ења устаде и рече: — Другови, то последњу тачку састанка овог нашег колектива чућете предавање „Сеоба богова". Овога пута „другови колектива" имају част да чују лично свога претседника. У великој у* чионици завлада тишина. Петошколац којн се онако неповољно изразио о предавању претходника, наиреже сву пажњу и поче пажЈ^иво да слуша не желећи да пропусти ни једну реч „друга претседника". Протектор литерарног друштва, господин професор четврте групе Хајм, јеврејин по 1 народности, намести се удобније на столици и упре очи у претседника. — Док су људи били на ниском ступњу кул+уре и цивилизације, док још „човек није постао дивом", како каже велики совјетски научник Иљин, — за њега су ббгови били земаљска бића. Они су живели са људима &а земљи и људи су им приносили жртве. Наравко, да је свештекство играло велику улогу у (гвоме ^срамном понижавању чо "века. којим се он приморавао да се покорава ономе што уопште не постоји... Учионицом прелете жагор Одобравања и дивљења. — Међутим, кад је човек освојио природу и потчинио је својој вољи, увидео је да нигде нема ни трага од многобројних богова којима су их плашили свештеници. Свештеници пак, видећи »а им се на тај начин измиче из руку власт преселили су богове- на највише планине и ' брда. Кад је човек доспео и тамо, „отказао" је невидљивим боговима уопште стаи на земљи. Ово је било на.јопасније угрожаћање позиција владајуће класе. Међутим, свештеници су се опет досетили и пресеЛили богове на •небо, радујући се и мислећи да л 3 уди никад неће доспети у овај нови стан богова. Међутим, данас људи већ продиру и у васиону, те изгледа да ће ускоро бити крај владавине богова на небу, а у том случају свештенство и владајућа класа треба да се побрииу за стзн њиховим заштитницк1ма... Господин професор Хајм задов'о.~ '! | се смешка. Ученици то не примсћују, пошто су потпуно занесени аредавањем друга претседника. Двадесет мииута друг претдник с.е труди да „разбије фао једној непостојећој" ства, како он каже у нас.тавку свопредава ?Ба. Двадесет минута

„другови колектива" не скидају погледе са његових усана. Двадесет минута титра на уснама гоСподина професора Хчјма задовољаи осмех. А на крају господин професор се диже, прилази претседнику и озбиљно му честита на „овоме веома успелом предавању". После тога неко из дна учионице викну: ' — Живео друг претседнвк! Сви прихватише. После тога исти глас: — Доле Бог! Овога пута, из свих грла јекну одобравање много јаче од малопређашњег. „ЖИВЕО ДРУГ ЛЕЊИН!" У целој гимназији тога дана владало је грозничаво расположење. Данас се у градском ,биоскопу приказује „ремек дело филмске уметности, совјетски филм „Волга, Волга .. *." Улазнице су разграбљене. Мно ги ученици сиромашног стања не могу да набаве улазнице, пошто су цене за овај филм подигнуте.

(Међутим, и за њих се неко побрииуо. То је господин Хајм, који је купио стоТину улазница и дели их најсиромашнијим „напредним" ученицима. Чим се у сали угасило светло започео је у првим редовима нејасан жагор. После неколико секунда зачуло се: — Устајте, бедни, сви на свету... Ако је у биоскопу био неко од ових бедних, који би требао устати, он је и даље остао седећ«. То никоме није сметало. Ово је била увертира за сОвјетски филм. За време претставе филма, који кипти отвореним и неукусним пропагандним триковима најјевтиније врсте, чули су се непрестано узвици дивљења. Опште усхићење довело је дотле, да је свако тражио на платну појединости које је глаено саопштавао осталима, и којима су се онда сви „колективно" дивили. — Пази ову лађу! — Погледај, ал' је авион! — Ух, што је железница!

И овога пута професор Хајм могао је да буде потпуно заДовоЉан,- пошто су његОви ученици били одушевљени земљом радника и сељака. Све је текло у најбољем реду док нису главни јунаци из филма стигли у Москву. Тамо је један од њих показао оеталима споменик „дру га Лењина", на који се по речима једног осмошколца могао комотно спустити авион. Публика, опазивши фигуру „вође револуције", даде израз своме одушевљењу. Сала се заори: , — Живео друг Лењин! Од овога узвика профееору Хајму диже се коса на глави, „САВЕЗ СА СССРЈ" Пошто је сваки грађанин, наравно напредан и поштен, прикачио на ревер капута тробојку са натписом „Бранићемо земљу", то су ученици решили да прекину ову тактичку партиеку кампању. Неко је дао идеју да се иде још један кор.ак даље, то јест да се приреде демонстрације. У паланци су демрнстрације потпуно непозната ствар. За њих

се знало само по причању студе* ната или из званичног саопштења полиције. Кад се једне вечери појавила у главној улици, на корзоу, гомила ученика и почела да урла комунистичке паро« ле, грађани су зна^и да имају част да упознају још једну новину, коју им приказује омладина, без обзира на опасност којој се излаже. — Тражимо савез са СССР! , — Живео друг Стаљин! — Живела светска револуција! Неколико национално свесних грађана отишли су сместа у поч •шцију и саопштили шта се догзђа. Међутим, полицајЦи којн су се затекли у општинској згради, казали су: — Шта се то нас тиче? Главно да не вичу против владе... — Али ја сам чуо да вичх против. Краља... — То се вама учинило... За време демонстрација, про» фесор Хајм је посматрао из свога стана цео догађај и осећао св необично задовољан плодовима свога рада. Н. В,

СЕЋАЊЕ НА ДЕЦЕМБАР 1941 ГОД.

Хладан зимски ветар задњих дана ужасне 1941 године затекао нас је у Лескоаду, где смо оче кивали да проведемо наступајуће празнике. Било је то време кад се најмање очекивало да ћемо морати напуштати топлу салу хотела „Плуг" и јурити партиза. не широм равног и брдима оивиченог лесковачког кра.ја. Чудо би било уолште о неком терену разговарати. кад се читав низ другова спремао да што при.јатније проведе Велики Празник. Али оно што за наша схватања изгледа чудно. било је сасвим природно за нашег команданта. Нисмо могли да га разумемо. У нашим очима изгледао је вилики нехришћанин, нарочито онога тренутка кад је наредио покрет ка станици. Куда? Зашто? Хоћемо ли да путудемо или негде у околину одлазимо? Постављали смо себи таква питања и љутили се кад неки отпочеше песмом да славе одлазак на терен. А имали смо и разлога да се љутимо. Јер, ето, осуство за Божић де у изгледу. а ми одлазимо на ко зна колико дугачак „поход". И некима се још пева. Намргођени смо слушали песму и са огорчењем посматрали свога командира како се удесио за терен. Па дош велика хладноћа. Снег прилично нападао. природа врши бо жићне припреме. а ми се, ето, због „личног" ћефа команданта морамо мрзнути по ге — вагонима. У ком,правцу? Локомотиве се шећу поред нас а ми дош не можемо да ухватимо рачун у ком се бар правцу иде. Машиновође се задовољно смешкаду. Свакако се нама смеду. Али ништа! Издржаћемо- ми и ово. Ено онога малог тамо у ћошку вагона са распаднутом цокулом где је задовољан па и пева, — зашто и ми не бисмо били такви. Командиру се тамо доле неки дадник вадка како нема мира у вагону, дираду га вели зато, што де једном рекао да је за сликарство потребна и учтивост. Он је сиромах при давању те своде „издаве" мислио да де изрекао неку мудрост ,а оно окренуше на лудост па сад мора да трпи. Очигледно је, што се он више кути, смех је све већи. Нађоше му дош неке примедбе, тако да де шала и ведро расположење захватило и оног надтуробнидег. У таквом расположењу композицида крете: на наше највеће .чуђење у прав-

цу Грделице. Шта ћемо тамо? Успут до прве станице све је прешло у озбиљност, па се и мрак уз то почео хватати. Прва или друга станица од ЛеСковца беше Ђорћево. где композицида истовари свод слабо цењени терет. Велим слабо цењени, зато што се ниде веровало да ће ова дечурлида ишта успе ти против добро припремљених за борбу партизана. Неки Бугари као посада на станици са са жаљењем су нас гледали да одлазимо у правцу села, где *се партизанска владавина већ почи њала осећати. У дубоки снес, и сметове упа дзде су наше ноге на путу за Вучје. Пролазили смо засеоке и села, као Чукљеник и Накривањ, а да успут нисмо орели пр0 №8ника. Изнад нашег пута беласала се Кукавица. а мисли летеле ко зна у кодим све правцима. О нај ко није ишао на терен, не може да осети толику навалу мисли и маште, као они што ћутке у колони по дедан иду стално у сусрет новоме. Осећали смо да нам престоди борба, а ипак нисмо били суморни. Једино нас је љутило кад смо морали да идемо у бочне патроле. Богами, то де била ..смрт" за многе. Наравно. касније де било уживање посматрати д&уге коди се муче оним истим мукама на кодима смо се ми налазили петнаестак мину* та раниде. Уживање де било гледати утабан пут и задовољна лица смењених патролџида што не мораду више да се боре са ду.боким снегом. Један „дугоња" упао у дарак пун онега и „изгубио се". Још само пола сата до Вучда, где треба наводно да су партиз!ни. То време де прошло у пред борбеном расположењу. Међутим. Вучде смо са фабриком заузели а да ни метка ниде противник опалио. Ведавица тек што је почела. а ми смо се налазили по собама полу порушених фабричких зграДа. Били смо пдилично и уморни. па де .свако мислио само на спавање. Овога пута што смо желели то смо и урадили. Крадњи циљ: Вучде де заузето. Једна патрола покушала је већ у сумраку да пође на Кукавипу. али се морала вратити дер су партизани држали под ватром све прилазе. Нисмо ипак давали никакав значад тој партизанскод пуцњави горе на брду, па смо имали разлога да се на-

дамо да Божић нећемо провести у овО'ј пустињи. Зрачак наде нас је обасдао, дер смо сматрали да је задатак извршен. Очекивали смо да нам сутрашњи дан донесе и изненађење: отсуство за п4>азнике. Сутрадан. заиста, доживели смо изненађење. Улицама су фидукали куршуми кодима су нас партизани издашно засипали. Не ком несретнику. док де изашао до бунара да налиде воде у чутурицу, метак му де пробуши. Ми замишљени стодасмо на вратима. Слушали смо музику. за први моменат непридатну: фидук зрна. Али и на то привикосмо. Знали смо да нам командант припрема одлагање отсуства и доиста нисмо се преварили. „Покрет" беше реч кода је прострудала кроз наше редове, а то д'е значило треба узети пуну ратну Спрему и пОћи ка стрмим обронцима Кукавице. Наређеио — учињено. Убрзо се колона почела кретати ка немридатељу. Шта се десило да се десило, углазном по полне око четири

часа, ниде више било горе партизана и добровољци су се лагадо с песмом спуштали низ падине Кукавице, задовољни што, је задатак поред свих тешкоћа извршен. Природно де да де сутрадан дошло жељно очекиванв отсуство. Управо беше Туцин дан кад „колоница отсустлша" пође ка Лесковау, да би даљним путовањима стигла сводим кућама. да проведе Рождество Христово. Наде да ће Божић бити лепо проведен биле су. дакле, за кратко време пољуљане. па ипак на крају биле остварене. Кад се сећамо тих дана из 1941 године, не можемо да заборавимо. немамо довољно речи да опишемо и изразимо своду радост што непосредно после борбе одлазимо сводима да причамо и хвалимо се „како беше Страшно, а ми смо ипак издржали". Беху то лепи дани. коди су се кроз нелагодност, дадање и догунлук завршавали песмом и оном уобичаденом реченицом: „Како лепо некад беше".

„ЧУДАН ЈУНАК НА ОВОМЕ СВЕТУ".

(Н &сгквм са Био де то моменат када се ои налазио у таквом расположењу да му иикаква сила наудити не може. а камо ли један метак иЗ пушке. Ниде он то рекао у шали него саевим озбиљно. дер тога момента он де био у своме срцу мОћан и самоуверен. а такав сирови човек не зна у тешким моментима да даде обдашњења, него надкраћим путем решава тренутне незгоде. Велики де био за нашег Грму и онад фебруарски дан када је први пут имао прилике да види у Ваљеву свога Учитеља. Тада де био са сводим друговима пресрећан. Нарочито кад га де пратио до Београда. Носио де пушкомитраљез и из воза посматрао лево и десно неће ли се олош усудити да дир&е његовог ..штићеника". У Стублинама де било укрштавање возова. Рано пролетње сунце се клонило западу. Пут ници изаћоте из вагона. па тако и онад кога де Грмуша чувао. Види, види, Бог га гледа, сунце га гриде, а ја га чувам. Вала нико ми га не може отети. Да лети (мисли на противника) има да га бидем и скинем ка пиле овом бредом". м говорио је „Грма",

5-ге сгране) Видевши га задовољна, Претседник му приђе. Нешто га упита: — Чувам те!... и хтеде дош нешто рећи. али му дезик отказа послушност. Тога момента он де био. осећао се див. И кад де воз кренуо, само што де знао да каже: — У стању сам да Ваљево кораком прекорачим. да скочим са трећег спрата. па да ми ништа не буде. Мало затим дош додаде: — Ни из топа ме не могу убити. Што! Једну ногу ми откину, имам са овом другом да се боРИМ. Има дош много и много сличиих издава коде се многима могу смешне чинити, али коде показуду н доказуду велику снагу духа. Не познаје он реторски стил нити било какве углађености. ..Што на уму, то на друму". Сво1в мисли изражава слободно 8 , |асно. Без околишања, Такав де ,ето. наш друг Грму- 1 ша Петар: добар и послушан — 1 добровољац изнад свега. 'Љубиша ПаЈић. Жобровољав