Srpski sion

Стр. 36.

Бр. 8.

Поред цркве православне. које нмамо срећу бити синови, чувајмо, љубазии моји, и оно што саставља наше обиљежје међу другим народима, што саставља наш народни значај, — чувајмо нашу срнску народност. Народност је наша славна ио историји својој, славна Је по данашњем њеном значају у свијету, а славна је и као чувар и носилац најплеменитијих грађанских врлина. Историја вам је њена позната —па из нрпмјера ирошлости научимо се л,убити своју народност, бити јој свим биКем нашим привржени и бити готовп све да нретрнимо на свијету радије, него ли да јој нзневјеримо. Ако мп будемо чували н његовалп као што треба нашу српску народност, мн ћемо тијем заједно сачувати и приврженост нашу п нашу љубав к нравославној црквн. Српска је народност везана тијесном везом са нравославном црквом Са право слављем почиње хрпшћански значај наших славних иредака; православна им је црква била ослон, кад су највећа п најславнија дјела чинилн; она им је народност сачувала у оним тешким часовима наше ирошлости, кад је варвар хтио да нас уништн, кад је нзгледало, да Србина не ће више бити иа свету. Наши стари ово су добро разумијевали, те од туда оно настојање њихово, да се свагда старају о једној ради друге, о цркви радн народности и о народности ради цркве. Благодарећи српскоме свештепству народност се наша могла очувати; благодарећи њему мп можемо данас да се дичпмо нашим пменом, нашом историјом, нашим пародним особинама. Примјера нам доста наша историја пружа о страдањпма српскога свештеника за свој народ, а нпје мање примјера о борбп. коју су нашн славнп претци у разнпм тгшким прпликама са највећим самопрегорењем издржали са ду.мманима радн очувања своје вјере и < ->је ; ародиости Данас, будн Богу хвала, таквих ппилика већ нема, нити се ми имамо

да боримо за очување наше вјере н наше народности са онаквим противнпчким силама, с каквим су наши стари имали да се боре. Под закриљем основних државних закона у нашој монархији, ми можемо јавно и слободно његовати наше вјерске н народне особине, и пмамо право на др жавну заштиту противу свакога насиља, које би се ма с које стране јавило. Прн таквом нашем данашњем положају, на нама лежи двострука дужност, да будемо одани нашој цркви и народности нашој, и да удвојеном снагом од наших отаца радпмо и настојнмо о напретку онога, што саставља наш понос и наш значај пред другима. Ову нашу оданост према цркви нашој показаћемо данас тнјем, ако будемо усрдно похађалп свете храмове, ако се будемо старалн о украсима црквеннма, ако будемо настојали, да нам чнм сјајније буде богослужење и чим боље обезбјеђено свеш тенство. Показаћемо љубав нагау према нашој народности, ако будемо наетојали, да се народнп обичајп свугдје чувају, да се сриЂка књига свугдје гаири, да се српски ј језик свугдје његује; ако будемо оснивали закладе за васпитање српских младића у средњим и вигаим гаколама ; ако се будемо старалп о пздржавању п нанредовању закладних срискнх гакола за дјецу нашу; ако будемо пружали помоћ младићима, који ће бити учитељи у српским мјесгима, — једном ријечју, ако будемо дјелом засвједочавали ону љубав, коју ријечнма исказујемо, да гајимо према својој народности. Овијем ћемо не само одатп достојну пошту нашим славним иретцима, учврстићемо пред свијетом наш значај у садаш њости и зајамчнћемо сретпију будућност нашим нитомцима, него ћемо узбуднтн ирема себи п поштовање другпх, који, видећи нашу оданост к вјерским п народнпм особинама нагаим мораће нас више оцпI јенити и уважавати, те се односити к ј нама, као народу од значаја.

(Сврпшће се.)