Srpski sion

Бр. 4.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 53.

још у обзир, да нодлежи казни по закону свака уврједа, ко.ју неко нанесе иравославној цркви, мн ћемо лако разумјети, каквом приврженошћу и коликом љубављу морамо бити одани нашој држави. Са таквим одношајем нашим к државм неразлучно је везана љубав и поданичка вјерност наша према освећеној особи Ње говог Велпчанства, нашег најмнлостивијега Цара и Краља Фра.чца ЈосиФа I Запо вијед је наше свете вјере, да будемо по корни владаоцу и да га иоштујемо. Бога боитесн, царн чтите, ако тако сстб волн божЈн, каже нам новозавјетно св. писмо. ') Алп да и нема те тако изричне заиовиједи, ми православни би дужпи били штовати п љубитп данашњега нашега Цара и Го сподара због његовог брижнога старања о добру и папретку наше цркве До вре мена, кад ће ступнти на пријесто наш данашњи Цар, црква је наша у овим кра јевима бнла тек само трпљена. Прве године његове владавине већ јој се призпаје у основи слобода и равноправност са другим вјероисповијестима у држави; 2 ] п та слобода и равноправност њена све се више н више проширује, док пајпослије она не достизава дана:пњп евој положај нотпуне слободе и једн > " >с- I са свима осталпма, иризнатима у д, :;ав;1. вјероисновпјестима. Ово је установљено и утврђено даиас основним државшш законом Алп п осим тога, ми имамо разлога бити обвезани захвалношћу ирема нашем евијетлом Владао цу, што он и лично у евакој прилици чинима показује своју наклоност нрема православној црквп и према служитељпма њеним. Ове двије дужности наше према држави и ирема владаоцу ја сам сматрао за дужност своју да напоменем данас, кад с«м постао духовним поглавицом ове епархије. Хоћу још да сноменем о једној нрилици, која је од великог зиачаја за наш јавни живот. У нашој Далмацији ми иравославни налазимо се у ненрестаном саобраћају са нновјерним нашим еуграђанима, с којима нас везује мноштво разних заједничких интереса. Па какав мора да је одношај

') I. Петр. 2, 15. 17. Ј ) Царски патенат 4. марта 184'Ј.

наш према њима? Као што је тачна и опредјељена у свему наука наше цркве, тако је она опредјељена и у одговору на ово нитање. Ја сам већ сноменуо, а сада опет нонављам, да између темељних хришћанских врлина прва }е љубав, коју нам јеванђеље заповиједа, да гајимо како према Богу, тако и према свима ближњима нашима. Хрпшћанска наука не чини разлике између тих ближњих наших, као да би неке ми ималн да љубнмо вшие, а неке мање. Сви су људн равни пред Богом, свима је он опћи отац, те сви су дакле браћа међу собом. Па кад нас јеванђеље тако учи, било бп с наше стране хтјети постунати противу јеванђеља, кад би ми неке љубили с тога што једпако мисле и вјерују као ми, а друге нак мрзили с разлога, што друкчије мисле и вјерују од нас. Плод је хришћанске љубавн и вјерска еношљпвост, на као што смо дужни љубити све људе без обзира на њихов друштвени положај, тако смо исто дужнп бити сношљиви према свима и у вјерском одношају. Исповиједајмо ми нашу православну вјеру јавно и отворепо, будимо јој свом душом и свим срцем нашпм одани, казујмо истину наше вјере свакоме, ко хоће да је чује, али силом и недопуштенпм средетвима не начећимо је никоме, него буднмо према иновјерцнма онако сношљиви, као што то желнмо и имамо права тражнтп, да буду они сношљиви према нама. ЈБубав прашта, иа тако и сношљивост. Несношљивост с једне стране изазива несношљивост с друге, изазива међусобну мржњу, а аа штету хришћанства, на зло човјечанства. Његујућп вјерску сношљивост, ми смо се тијем сачували и од онога зла, које руши у основи друштвени мир, сачували смо се од ирозелитпзма вјерског, који је осудио у своје вријеме велики аностол народа, и који већ с тога, што не разбира средства, којима ће до своје цијељи доћи, нротиван јејеванђељу. Клонпмо се браћо свега тога, па чврсти и неномични у нашој светој вјери, имајмо ноуздања у божјн промнсао, који ће уиоравпти свима људима према вјечноме на црту своме. И овијем, љубазни моји, ја хоћу да заврпшм нпву моју ову рпјеч с вама.