Srpski sion

Б р . 5.

„СРИСКИ СИОН."

је, под теретом притиска и бола стењала је, а дјеца њезина иијесу имала кад ни пазити на певоље мајке своје, јер ваљало је прсима својим заклањати учени занад од варварства мусулманског, ваљало је плаћати трибут новој отаџбини, а тај се нлаћао крнл.у и животом . . . А да се мајци бар ко год иа невољи нађе, и да очита молитвицу за живу браћу и молитвицу над кољивом покојних мучеиика, лаћала се млада чобанчад часловца и псалтира, учила срицати шарена слова и посвећивала се у службу мајци свога народа. Па ако је који српски сип хтио боље се спремити за велику службу својој цркви, он је морао тражити њедра туђе мајке, њезиним се млијеком питати, у њезину загрљају јачати, на њезином се крилу загријевати, њезином се љубави напајати . . . Ој, тегако свуда своме без својега! . . . Ој свијете опаки, ни срца немаиг, ни душе нематн, та Бога бар да имага, па Бога ради да нам бар не пребацујеш, и данас јога, гато свегатеиство наше није на висини свога положаја. Шта си, свијете, учинио за нас, док смо ми за те, као и за се, крв своју пролијевали и жпвот свој давали?! Ми страдавасмо за те, као и за се, а ти се ругага невољи нагаој . . . немага срца, немага душе, немага . . . И ул?асан си свијете опаки . . . та ти си нам јога и цвијелио мајку нагау, док су синови њезини вјерно служили теби, господству твоме, богатству твоме, сјају твоме, просвјети твојој . . . Стотину година етрепила је мајка нагаа не само за живот дјеце своје, која су теби, свијете, служила, већ је стрепила и за свој кукавни опстанак . . . Много пута вриснуда је од туге и бола, кад си је ти свијете за срце ујео, кад си њезин Жумберак нрождрво, њезину Марчу сругаио, кад си је по негдашњем вараждинском генералату кињио и мучио и господске руке у крви њезиних свештеника куиао, кад си је по Лици и Крбави заједао, по Славонији гњео, по Банату раздирао . . . Је ли морало тако бити, је ли се наша црква морала тако дуго на мукама мучити, није ли јој се бар раније могао отворити извор утјехе? . . . У Бога је суд. Он нека суди. И он суди . . . а ми знамо, да је митрополит СтеФан Стратимировић, са својом богословском школом, стогодигању невољу цркве нагае почео олакгаавати и стогодипнБе јаде њезине ублажавати . . . 5ј: ❖ * Скроман је био почетак, прескроман . . . но како и да буде друкчији?! Гимназија српска, оживотворена мисао и жеља митрополита СтеФана Стратимировића, јога је била, тако рекућ, у повоју. Из ње јонт нема ђака за велику гаколу, а они гато код коза научигае срицати, нијесу могли ни поћи дал>е од „катихизиса" . . . На тоилој љубави зачетника свога гаири се наша богословска тпкола. За Сријемцима по1,онте у њу Бачвани, па Банаћани, Славонци и Хрваћани, Далматинци, па и Црногорци. Сваком крају од Оргааве до Цетиња, спремила је она по којега сина. И Србина, и Романа. Ницало је за њом још таквијех гакола, но овој је суђено било да остане до данашњега дана. Само два пута, крваве године четрдесет и осме овога столећа, и онда кад је прнје двадесет година дошло доба да се преустроји, затворена је она била за неколико година, али укинута није никад. Патријарси нагаи и митронолити, епископи, многа иокољења свепттеничка, па и многи угледпи раденици грађаискога реда, .учили су у тој тпколи слово о Богу и лијепу науку хришћанску, иравославиу. Иа до божје вол.е учиће и у напријед . . .