Srpski sion

Стр. 822.

БР. 62.

тина и деведесет и четврти пут у данашњи дан елави, те да познате, у колико можете, повод данашњему благ-дану, величину његову и важност за човештво цело. Кад се умом својим винемо у далеку и најдаљу прошлост човекова рода, видимо прародитеље наше, Адама и Еву, у рају преобилном. Створио их Господ бесмртне и безгрешне; дао им уживање свако, да га без труда и зноја свога, без икакве бриге и уздисаја, до миле воље исцрпљују, славећи Створитеља свога и господарећи свима осталим створењима његовим. А само једну им заповед Створитељ дао. једну забрану ноставио: да не окусе плода од једног дрвета само, у рају преобилном. Не за то, што би тиме умалили, можда, богатство раја или што би тиме ма у чему потребноме ускраћени били. Не, него за то, што би кушањем плода тога познали зло у свету, и постали жртва свију искушења и беда, која бивају у злу сваком; те што би обесветили безгрешност, изгубили бесмртност, докончали безбрижност и постали робови греха и најтеже клетве, са потомством целим. Или, као што нам казује св. Писмо: „Запрети Господ Вог човеку говорећи: једи слободно са свакога дрвета у врту, али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи, јер у који дан окусиш с њега, умрећеш". Човек блажен би са срећом, која му је од Бога дана, али подлеже искушењу сатане, којему је била, којему је и данас, туђа срећа и блаженство — завист. Сатана, у виду змије лукаве, приближи се Еви, као слабијој, превари је и наведе, да преступи заповед Божју и тако себи и мужу своме разори царство мира и блаженства. Обману Еву, те ова окуси забрањени плод и даде га мужу своме Адаму. Први људи згрепшше. То беше први грех човеков, први пад, — нрародител.ски грех. Велики је то био грех! Види се то и по казни, којом га је Господ казнио, изгнавши Адама и Еву из раја; одузев им бесмртност и безбрижност живота, а осудив и њих и потомство њихово за навек, да „у зноју свога лица једу хлеб, докле се не поврате у земљу, од које су и узети". Био је то велик грех! кад га ни бес-

крајна милост Божја ие хтеде олако опростити. Велик грех, јер се ради њега Господ и покајао већ, покајао „ШТО је СТВОрио 40века на земљи". Велики грех, јер „рече Господ: хоћу да истребим са земље људе, које сам створио, од човека до стоке и до ситне животиње и до птица небесних; јер се кајем, што сам их створио". Велик је то био грех! којега је и неисцрпна доброта и милост Божја казнила смрћу, потопом, смешом језика, и расутошћу „по свој земљи". Велик грех, којега искајати није могла ни Содома ни Гомора, излечити не мога ни закон синајски, ни Мојсеј, ни пророци; гладне године, ни помори ни болести; ратови грозни ни ропства многа; искушења и невоље свакојаке. Био је то велик грех ! кад је раскинуо везу, а подигао преграду између неба и земље. Велики грех, кад је под теретом његовим и његових последица, цео род људски најпосле изгубио сваки духовни вид, одрекао се истине и срнуо нутем лажи; залутао странпутицом грехова и зала, непознавајући више једггог истинитог Бога, а клањајући се многим идолима као боговима. Велик је то био грех! кад нити је. Јудеје могао спасти „завет", пророци и обећање Месије; нити незнабошце умовање толиких мудраца њихових и ФилосоФа, којима се и данашња поколења, ради великог им умља, још диве у по нечем. Грех је то био, којег човек сам собом искајати није могао, јер у тадањем свету већ не беше: „ни једнога праведна; ни једнога разумна и ниједнога којитражи Бога; сви се уклонише и заједно неваљали посташе" Д&; из таме, у коју је човештво услед прародитељскога греха залутало; из покварености, у којој се оно трошило и смаку своме ближило; из ропства греховног, у које је пало и надало све дубље, аукојем би и пропасти морало, — могла је човештво извести и спасти само светлост небеске истине, љубав и свемогућство Бога јединога! И та светлост засја, та се љубав указа и свемогућство показа — у данашњи дан. Онда, кад су народи тадашњег света, у