Srpski sion

Стр. 174.

„СРПСКИ

СИОН."

бр. 0.

вачке парох. сесије. — Затражена је екзекуција сабор. трошкова и верозак. приноса за више општина. — Узет је на знање закључак цркв. општине сожборске у погледу коиверзије дугова. — Одобрено је зидање парох. дома у Десп. Ст. Ивану и Мартоношу и зидање штале и шупе у Ст. Бечеју. Одобрен је избор */з скупшгинара у Бечеју, Ст. Паланци, Сентомашу, Ст. Керу, Жабљу и половине одбора у Ст. Снвцу, није одобрен у Сегедину. Дозвољено је цркв. општинама у Бечеју и Ади да купе земље, а није дозвољено Ст. Кањижи, да један ланац ирода. — Упућен је председнпк у М. да купљену кућу иод теретом суспензпје иснлати. Сироведен је призив општине у Бегечу и учитеља М. II. у Г. саборском одбору. Усљед реферисања епархијског ревизора решени су ови предмети: одобрени су прорачуни за 1895 годину срп. прав. цркв. општине у Деспот Сент Ивану, Бегечу, Кулпину, Ђурђеву, Долњем Ковиљу, Ппрошу, Сегедину, Тнтелу. Ст. Паланцп. Силбашу и 1'иђици. — Одобрен је рачун срп. прав. цркв. општине у Петровом Селу од 1892 год. — Одобрен је рачун срп. ирав. цркв. општине у Силбашу од 1884 год. — Одобрени су рачуни срп. прав. црквеие онштпне у Надаљу од 1888 до 1891 годпне. — Одобрен је рачун срп. прав. цркв. општине у Ст. Спвцу од 1894. године. — Враћени су рачуни Манастира Ковиља са иримедбама надзорништва народ. цркв. добара ради допуне -- од 1889 до 1892 године — н рачун Манастира Бођана од 1892 годпне. — Издат је рачун Манастпра Ковиља од 1894 годиие епарх. ревизору на преглед и пзвештај. — Пожурене су срп. прав. цркв. општине у Суботици и Ади, да враћене им рачуне са прпмедбом у најкраћем року разјасне и наново на преглед поднети не пропусте. — Изаслатп су г. Милан Тшрић окр. прота новосадскп и г. Душан Јовановић, да поднесени рачун епархијског фонда бачког од 1894 године нрегледе и извештај до идуће седннце ноднесу. — Изаслат је епарх. ревизор Ђорђе Бељански на лице места у Ст. Стапар да тамошње рачуне цркв. благајне н рачуне нарохијалне прегледи и евентуалне нроневере пронађе. — Решено је да. се у благајни епархијског фонда налазећа готовина поред номиналне сигурности на ноједине људе уз наилату 7°/ 0 ио стотини издаје. — (Његова Светост, патријарх цариградски Антим VII. ) је у суботу по Сретенију султанском ирадом потврђен и свечано устоличен. Рођен је у Јањипи. Надпмак му је Дацос. Богословске науке еврдшоје у Халки н на Атинском унлверзитоту. После свр-

шених наука нанисао је књигу о Божанству Исуса Христа, те је тиме побпо теорију Ренана. Беше учитељем богословске школе у Јањинп. а и местним проповедником. 1869. рукоположен је за владику у Парадитији, а 1878. изабран за митрополита Еноског. После тога беше још митрополитом Коричким и ЈГерокалимнијским. Као такав изабран је за патријарха цариградског. Ои је по броју 258. архиеиискон цариградски после св. Андрије нрвозванога. — (Из Бугарске цркве.) 28. фебруара о. г. ирославиће се у бугарској егзархијској цркви у Цариграду на најсвечанији начин нрва двадесетнетгодишњица од установљења и ностојања бугарске егзархије. Тога дана пре 25 година (1870.) нзишао је султански ферман, којнм је иризнана и проглпшена автокефалност бугарске цркве нравославне, а престала канонична јурисдикција над њоме васељенског цариградског патријарха. Пошто се бугарска црква сама нрогласила автокефалном без нрпстанка васељенског цариградског натријарха, то ју сви источнп патријарси (сем јерусалимскога) а и цела јеладска црква сматра шизматичком. Остале нак автокефалне православне цркве ћутом нрпзиаше њезииу автокефалност. ИЗША И ПОРУКЛ. У 34. броју своме „Застава" нас изазива на ноље личне грдње и полемике. Ми тамо не можемо. Насрнула је на једну личност нашег уредништва. Зашто? Да докаже, зар ; да ми немамо нраво ? да не стоји оно, што рекосмо ми? Нека пресуди трећи. Ил јој је тесно на пољу чињеница и циФара? То она зна и осећа. Ил би хтела снагу и утисак наших доказа да обеснажи и забашури личном полемиком? Али, како било да било, ми изјављујемо, једном за свагда, да се нити на њезине, нити ма чије личне грдње и насртаје освртати не ћемо. А свакоме просто, да у томе послу тера — евоје. Нека се „Застава" не љути на личности. Оне јој нису криве. Нека нази шта нрима у своје ступце, па може бити и — мира. Но, док она ирима и нропушта неистине за истину, и док такав постунак њезин издаје и иоказује, осим незнања, и извесну тенденцију, дотле ћемо ми вршити само своју.дужност, кад неистини доказујемо — истину. Ако, нри томе, „Застава" осети нешто, што јој не годи, нисмо и не можемо бити криви ми, него неистина, коју еузбијамо. Ради знања и равнања нека је речено, да ћемо према „Застави" то чпнити .још, док не завршимо чланке: „ХоКе лп бити од користи".