Srpski sion

Стр. 632

„СРГ1СКИ СИОН"

Бр. 38.

иије је обратити се за разјашњење његово оиамо, где је оно ирви пут тако високо ностављено: овде у самом хришћанском учењу треба да тражимо његово раскриће. И конзеквентно, Искупитељ човечанске природе јасно је ноказао и њеи велики иозив. Човека новога, благодатнога царства, већ не могу задовољити ии најузвишенији земаљски идеали. Не треба бољих граница на путу његова нравственога узраста; последњи степен, врхунац његових највиших жеља јесте савршеиство Самога Оца небеснога. (Мат. У. 48.). Све силе своје сав живот свој посветити непрестаној радиности на усавршавању своје личности и ириближавању к овом идеалу — то је највећи позив новога чокека — хришћанскога света. Нико неће коиачно оспорити, да више овога не може ићи никаква људска мисао, никаква људска жел,а. Сво питање садржи се сада само у том: да ли је откривен човеку и онај пут, који води на ту ви сину и има ли он снаге да иде и да се дигне тим путем до какве ванземаљске савршеиости? Без овога идеал може изгубити своје животно значење. Ои може говорити о бескрајпости таке тежње к савршенству, о безконачносши такога ироцеса иравственоха успеха, и зато, може бити само да ће ослабити човекову мисао, и штетно ослабити његова усиљавања. Но у том је и велика животна сила хришћанства, што је у њему и јасно озиачен пут к овоме идеалу и што су дана средства, да се приближи к њему. Оци цркве необично умесно опредељују саму карактерну црту старога језичништва, називајући га немим. Чему јеоно могло научити човека, шта је уносило у живот народа? Служитељ његов — жрец — или је тиран, деспот народа, као што беше у теокрацији истока, — или је неми чувар спољашње обредности, извршилац установљених државних сјајпих религиозних церемонија, као што беше у грчко римском политеизму. У оба случаја народ са својим животом далеко сгоји од њега. Ми ово не видимо у Хришћанству. Оно није производ људске Фантазије, шкод-

љиво или надувено уображење, и није апстрактна теорија. која храни само ум, ово божанствено учење јесте сам живот, сама нравственост. Спасење људи, њихово нравствено пренорођење, — у том се наиме и садржи цељ Хришћанства. Зато догматика његова и стоји у најтешњој вези с његовим моралом: последњи је резултат, директни закључак ирве; разделити их иије могуће. Овде се ие може веровати само хладном мртвом вером без дела (Јак. II. 26), зато пгсо вера, кад је једном већ у човеку, непромењљиво се исказује у животу му, у радиности, која му одговара Норме ове последње, које су дане у Еванђељу при свој својој краткоћи заузимају све страие човекова бића — од спољашњих грубочувствених навика до самих најдубљих и најскривенијих скривалишта срца, старајући се ухватити зло у самом његову корепу. У самој догматичиој основи у самој метафизичној дубљини евојој иепостижна је и за највеће умове, али је у исго време и проста, и тако блиска и сродна људској природи, да лако прониче у отворено чисто срце свакога човека — и простога, па и детета. Будући реч самога Бога, она носи на себи карактер самога вишег авторитета,. универзалне неопходности и вечности Али што је особито важно за нас у даном случају, и испуњавање њихово показано пам је у примеру самога Законодавца. На тај начин, следећи пеоспорно верноме иоложају педагогије, да је иример најбољи наставник, ми морамо и у овом одношају признати у хришћанском идеалу највише назиачење: овде је већ на све даи и одговор у готовом примеру. Али и ово још није све. Ступајући на пуг еванђеља, да пође с готовошћу к високоме идеалу његову, пе остаје човек овде самохран, на самовољи судбине и као жртва случајности, него добија постојапи ослонац и номоћ за себе у тима обилним и многоврсним средствима, којима управља велика ваепитачица — хришћанска Црква. Да ли је нужпо додати, колику помоћ имају срца, која веру,ју у постојане свезе своје са Искупитељем, и носе у себи веровање у будну свемогућу Његову помоћ . И тако не човек у опће, него човек