Srpski sion

с?

ЛС.КИ Си

Год. VII.

о

Број 19.

НЕДЕЉНИ ЛИПТ ЗА ЦРНВЕНО-ПРОСВЕТНЕ И АВТОНОМНЕ ПОТРЕБЕ СРПСКЕ ПРАБОСЛАВНЕ ШИТРОПОЛИЈЕ ХАРЛОВАЧКЕ.

СА БЛАГОСЛОВОМ СВЕТОГ СИНОДА. ВЛАСНИК: Њ. Светост Српски Патријарх Георгије.

УРЕДНИК: Протојереј Јован ЈеремиЋ.

Ј Ср. Карловцима у недељу 11. маја 1897.

Уекршња посланица Правоелавног епиекопа далматинеког и иетријеког, пречаеном клиру и евему правоелавном народу епархије евоје. НИКОДИМ, по божјој милости православни епископ далматински и истријски, пречасноме клиру и свему православном народу епархије своје, мир и благослов од свемогуЂега и благога Бога. ЕозрлдовашасА оучшнцм, кнд^кгвше Госпвда (Јов. 20, 20). Потешко је и мучно било стаље светих Христових ученика у оне страшне дане, кад је Господ наш Исус Хрпстос страдао, умрво на крсту и мртав у гробу лежао. Знали су они, да је све то тако морало да буде, да се испуни до ношљедње ријечи пророчанство о Меснји о Искупитељу рода људскога; па знајуки то, они су дијелили са божанственим Учитељем својим страдања Његова, и у срцу су своме трпјели исто као и Он, осјећајући душевно мучење, које је можда теже било и од самог тјелесног мучења. Али то су мучење они испитивали као људи, те су се дакле уједно и бојали за себе. и за свој живот; бојали су се, да ће бјеснило Јудејско, послије смрти Исусове, обратити се на њих, да }>е Јудеји

и њих гонити, мучити и најпослиЈе и смрти их предати. Тешко и очајано је морало бити, као што је и било стање њихово, — и тијем теже што су као немоћни људи, почели били у очајању своме и сумњати у васкрсење Христово. Али ето од један пут краја свој тузи и свима мукама њиховим. Испунило се некадање нророчанство Христово ученицима Његовим: шчдлкни кВдете, но печмк кашд кх рлдостк в^детх (Јов. 16, 20). Видјеше жива, ускрснулог из мртвих Господа Ис.уса Христа ученици Његови, и козрадокашасА, обрадоваше се; и то тако, да је та радост пратила их кроз сав жпвот њихов, нити је ико кадар био икада лишити их те радбсти (Јов. 16, 22). Радост та света била је ири њима и кад су послије морали да за Христа страдају, исто као што су ту радост они осјећалии кад су за Христа умирали. Успомени ове свете радости своје Христови су ученици посветили за живота свога особити дан у години, светкујући тај дан и нрослављајући га, као дан искупљења свијета. Спремали су се за тај дан оеобитом иобожношћу, те се скупљали у одређено мјесто да ту заједничком молитвом Богу захвале на милости Његовој и да прославе успомену по-