Srpski sion

С тр . 210.

„СРПСКИ СИОВ, а

В р . 14.

те ноћи и сутрагањи дан очекивале невинога Страдаоца, од онога часа кад је предат, па до казни на Голготи? Свијест о величини подвига, који ће се вршити, о узвишености и драгоцјености жртве, која ће се прииијети, може одушевити чак и обична грјешна човјека Историја и прије Хришћанства знаде за нримјере мучеништва и смрти за вјеру и науку, но име Христа Спаса и вјера у Н>ега охрабривала је срца безбројних мученика, те су били и усред најужаснијих мука веома радосни. Да није тежиеа призора, који ће се догодити: сташе преступниково, Којег метнуше уз највеће људске непријатеље, Кога казнише најсрамнијом, ропском казном на коштурници, близу градских врата, уз велику цесту, на очи свега народа? Али шта је зиачио и сав тај призор према величини људскога спасења, које је извршио и према највећој слави, која Га је пратила!. . Па шта је онда тако узбунило сву људску природу Божјега Сина? То је био ужасан терет свете, чисте душе, — која не само да није никада учинила ни најмањи гријех, већ није у себи имала ни најмање и најслабије његове клице, — то је био трепет чисте душе пред посве јасном сликом људскога гријеха у свој његовој величини. У тај ноћни час, који је одредио био цар зла, овај је упео сву своју снагу против божанскога Посланика и изнио Му пред очи у најживљим бојама тежину бремена, које Он хтједе да понесе на Својим раменима. Прец Н>им је пукла највећа бездна људскога пада. Н>егову светом погледу ноказаше се ужаси људских порока у потпуној голотињи. Ои је тај час свијем бићем Своје безгрјешне душе разумио, како су велика људска безакоња на земљи и како је страшан суд Божје правде, што ће им судити А Онје то све морао узети на Своју душу, метнути на Своје срце — и тај бездаи гријеха и тај гњев праведнога Судије. . . Разумијемо ли сад, браћо, бар у колико било стање те душе, на коју се цио ад навалио! Противничка царства — свјетлост и тама, добро и зло стоје јецно према другоме и започела се пошљедња, одлучна борба и скршила човјечјега Сина, натје-

рала Његов дух, да зове у помоћ свемогућега Оца, у Којег је моћи и власти, да пронесе мимо Њега ту чашу ужаса, који иду. Али ништа не може ослабити ону синовску покорност, ону благу љубав, којом дише вас дух Јединца Божјега Сииа. Та иослушност и љубав у тим ужасним тренуцима храбри Га, те Се свом душом Својом уздиже Своме Оцу и тражи баш у томе, баш у тој Очевој љубави јачине и храбрости Својој мученичкој души. И пада не једном, не дча пута на земљу уз ватрену дубоку молитву Своју. Тешке санане очи онијех, које је Господ молио, да тај час буду будни с ГВиме, сакриле су од нас многе тренутке тога великога дога ђаја. Но ипак свети ирииовједачи знају, да је Господ наш шри иуша нонављао Своју молитву. Он је био сав изнемогао: каиљице крвава зноја лијеваху Му низ лице и капаху на земљу, а Он, „борећи се", ипак непрестано се мољаше и молитва Му постајаше све топлија и одушевљенија (Лук. ХХП, 42.) И све се слабије и слабије чуле у њој молитвене ријечи, да прође мимо ЕБега чаша с Т а, и све одлучније и одлучније ионављаше: овлчс не гакоже азх но гакоже тм. И узнемирена душа потпуно се смирила, јер није било ни трага од пређашњега ужаса и муке. Е8ди кола Твоа, с благом љубављу и потнуном одлучношћу завршује Господ Своју молитву и иде ученицима. ,,Ви још једнако сиавате", вели Он: се, прик/ШЖисА ч<к&, ево Човјечјег Сина предају у грјешничке руке. Устајте, да идемо; ево се мој издајник ириближио" (Марк. 14., 41.—42.). И — часх је дошао. Чаша се већ била дотакла устију божанскога Страдаоца. Тешки, страшни крст у само срце Спаситеља свијета није усађен у дворишту бучнога преторија, већ ту, у Гетсиманијекој ноћној тишини. И Он је пошао иослушно, без гунђања, пун надземаљске величиие и љубави, коју свијет не може да појми, за оним, за којег је страдао, на незаконит, грјешан суд, на сурово исмијевање, на најужасније муке и најсрамнију смрт. 0, с каквим се ми правом и с каквом