Srpski sion

Б р. 41

„СРПСКИ

СИОН."

С тр . 751.

хватити. али што мене обухвата и држи у то хоћу да верујем, као у безусловну истину, — а не у дело руку својих, у створ ума свога, или у логичку Формулу мисли. Бесконачност васељене и ночетак живота пе може се сместити у логичку Формулу. 0 како је јадан човек, што саставши себи такову Формулу, хоће с њоме да ирође кроз хаос бића: — хаос ће га нрогутати заједно с његовом жалосном Формулом. Познање свога несмртнога „ја и , вера у Једнога Бога, осећање грешиости своје, тражење савршенства, жртва љубави, те осећај дуга — то су истиие, у које душа верује пе обмањујући се и неклањајући пред теоријом и Формулом, као нред идолима. II. Каква тајна — религиозан живот таквога народа, као наш што је, остављеног самом себи, неученог! Питаш се: откуда она истиче? — а када нокушаш до извора да дођеш — ништа не налазиш. Наше свештенство мало и врло ретко учи , оно служи у цркви и извршује друге црквене дужности. За људе ненисмене Библија не постоји; црквена служба и неколнко молитава, кејима родитељи и учитељи децу науче, јесу још једина котва, која везује поједина лица с црквом. А има још и такових забитих места, где народ не разуме ни смисао речи црквене службе, па шта више ни Ћ Оче паш и , који га често понављају са додацима или испуштањем које речи, што одузима сваки смисао молитви. И ипак, у свим тим неваснитаним умовима иодигнут је, и ако се незна од кога — као оно негда у Атини — олтар невидљивоме Богу; за све је — активно нрисуство вол>е провиђења у свима догађајима живота — Факт тако несумњив, и тако тврдо укорен.ен у срце, да, када дође смрт, ти људи, којима нико никада није говорио о Богу, отварају му врата своја, као нознатом и давно очекиваном госту. Они у буквалном смислу предајц душу Богу. III. „У почетку беше реч" — тако проиоведа Јеванђелист. Белики немачки иеспик хтео је да поправи ту богословску мисао

својом филозофском анализом, пустивши Фауста, да о њој размишља. „Не" — говори Фауст: „у почетку беше дело" . Да је Гете писао свога Фауста у наше време, Фауст би сигурно рекао: „у почетку беше факт". Факт — тај омиљени нојам новије материјалне ФилозоФије, јесте ћелијица из које она ствара васељену, стуи и основ свега онога, што она назива исшином. Каква неистина! Истина је нешто аисолутно, и само апсолутно може бити основ човечјег живота. Све остало није чврсто, — све се остало губи у несталним облицима и нацртима, те не може бити основ. Факт је нешто суштаствено, реално, увек у свези са условима материјалне ирироде и само се у њој замислити може. Али једва покушамо, да оделимо тај Факат, од његове материјалие супсганције, да одредимо његов духовпи почетак и уловимо његов истинити разум, — већ се игубимо у постављеној мрежи хипотеза, двоумица, које ничу у уму сваког појединог мислиоца, — и осећамо своју немоћ, *а унознамо његову истину. Е го, зашто нам историја нреставља такову збрку нрестава о сваком догађају, и о сваком историјском лицу, када покушамо да аиализујемо духовни значај овога или опога. Само најсавесније исгоријско исграживање може тежити, да нацрта верну слику догађаја и радепости у свези са сувременим њиховим условима живота и рада, за усиостављање Факта, по могућностн, у потпуној његовој материјалној основи, и истраживањем узрока историјеке радиности. Очевидно је, да наука, овде не може успевати без вештине, те сваки нрави историчар мора бити вештак у своме послу. За вештину је преко потребап идеал; нрема томе историк при оцени догађаја и радепих лица увек има пред очима идеал, чије црте у разних историка могу бити, и обично јесу различите. Сваки је наклоњен више своме идеалу, т. ј. својим преставама о савршепству побуда, у делима и установама људским. А догађајима, у узајамној њиховој свези, историк се односи критички, а карактер критике одређу.је се иогледом дотичнога (историка) на свет. Ето зашто су тако различита и често међу собом нротивна су-