Srpski sion

С тр . 738.

„ОРПСКИ сион в .

В р . 46.

штеној историји. По сведочанству њеном отпочело је божанствено откровење од Адама. До пада првнјех људи разговарао се Бог са Адамом у рају као отац са сином и откривао му вољу своју. На исти начин послије пада његова даде му он обећање о будућем Опаситзљу и поучавагае га како ваља богоугодно живјети и служити њему. Но Адам не знађаше писати и по томе не записа шта му је Бог открио. Али он је у течају свег живота свога испуњавао све божанствене уиуте и ријечју и примјером иоучавао дјецу своју, да их и она испуњавају. Његова су дјеца онет на такав исти начин поучавапа у томе своју дјецу, и т. д. Послије понови Бог откровење своје Иоју, који по надахнућу Божјем проповиједаше нокајање својијем савременицима. Тако се ријеч Божја од Адама до Ноја предавала усмено и живијем примјером у животу, а писма не бијаше. Послије потона Ној опет усмено и живијем иримјером предаде рпјеч Божју своме иотомству. Исто се тако чувало откровење Божја, и међу избранима иотомцима Нојевима до Аврама, коме се Бог много пута јављао и откривао вољу своју. Усмено и примјерима у животу нредаваху нобожни пријетци откровење Божје питомцима и послије Аврама. Тек од Жојсија почиње свето нисмо — он наииса иетокњижје или закон Мојсијев. Но у то вријеме не бијаху многе важне истине ријечи Божје записане у светијем књигама, већ се предаваху наустице и иримјерима у животу; н. пр. о будућем животу, о установк празновања суботе, о значењу приногаења жртава и др. Пророци такође не записаше све гато им каза Бог, већ много гата предадоше усмено. На тај се начин у Старом завјету ријеч Божја, незаписана у свегијем књигама, сачувала посредством усменог предавања ријечју и примјерима у животу и налазила се према томе у жредању. У новом завјету Господ Исус Христос проповиједаше божанствено учење, чињаше чудеса, установи свете тајне, остави иримјер света и богоугодна живота, но сам нигата не заниса нити остави књиге о свом учењу и о својијем дјелима. Апостоли су из ночетка како учење тако и дјела и установе Господње такође предавали тек усмено, ријечју и примјером у животу, а не писмено. Тако су они послије вазнесења Господња на небо и послије силаска св. Духа на њих, ироповиједали Јеванђеље нај-

прије у Јудејп, а по том у разнијем другијем земљама. Тек су послије неки апостоли, а поглавито с тога, јер то изискиваху поједине неприлике вијернијех, писали посланице; н. нр. ради тога да их утврде у вјери, да разријегае недоумице међу њима или да их сачувају и предупријеДе од саблазни и т. д. Ето рашта су тек њеки апостоли оставили посланице и ако су сви проповиједалн јеванђеље. Већи дио апостола не остави иза себе ни гата на писмено. Али нослије њих остадогае они, који в Ј е РУЈУ У Христа и они чуваху предано им божанствено учење, тајне и правила побожна и честита живота, и предаваху као год и апостоли све то усмено и примјерима у животу својијем потомцима. Поред тога и они апостоли, који писагае вјернима посланице, не написагае их за то, да изложе у њима сву предану им ријеч Божју, већ се обично руководигае у томе тијем, да утврде учење које им већ приповиједигае и да га сачувају од повреде. И за то исказиваху они у самима посланицама својима жељу да им кане усмено внгае саоићити него гато им написагае, или пак, пигаући им о извјеснијем приједметнма, напомињаху им и подстрекаваху их да се сјете онота гато тга би усмено саопћено и да то чувају. Аностол Јован писагае н. пр. Хригаћанима: миого имадот да пишем, али пе Иу мастилом па хартији; иего се надам, да % доЛн к 6ама и из уста у уста говорити, да буде радост ваша пошиуна Тако апостол Јован желећи говорити о многоме одлагагае то до личног виђења и разговора; а о чему он лично говорагае, то се не сачува у писму, већ остаде у предању. На тај се начин и у новом завјету ријеч Божја, незаписана у светијем књигама, сачувала такође носредством предања. Ето рагата је свето предање такође ријеч Божја, но незаписана у светијем књигама, већ иредана од апостола и пророка усмено и посредством примјера у животу. Ко је чувао, а још и сад чува свето аредање ? Проповиједајући ријеч Божју и оснивајућп опћине онијех који в.јеровагае у Христа, или нркве, апостоли постављаху такође еиископе и презвитере, који су имали да чувају чисгоћу преданога учења. Под управом овијех погаљеднијех сакупљаху се вјернп на богослужење, слушаху читање из књига светога писма и