Srpski sion

&р. 48.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 771.

нике српске, слуге Божје, ја их видим, како озбиљна лика погледају на мене овамо, и ја као да слушам њихов аманетни глас, који је тако дивно и тако узорито одјекивао у славу Господу Творцу, како ми зборе са св. Апостолом Павлом: „Имај у памети образ здравих речп, које си чуо од нас, у вери и љубави Исуса Хрнста; добри аманет сачувај Духом Светим, који живљаше у нами!" (П. Тим. 1, 13. 14). Бдиј беспрекидно, да не у^у ту тешки вуци, који не ће штедити стада!" (Дела, 20, 29). Какве, дакле, величанствене и какве значајне речи! Претци моји заветују ме и заверавају ме, једног огранка свога последњи изданак, да и ја будем у свему достојан свете службе свештеничке, да и ја чувам и очувам светн овај храм и олтар овај, да даље обделавам свој засађени виноград, да драгоцене и драгокупе адиђаре, амајлије и аманете Црквине прејемницима својим и наследницима и сам светле н сјајне предам — како бих и ја једном пред Судијом неумитним мирна срца и чисте душе могао рећи: „Ево ме, Оче, заједно с децом коју си мени дао, и од њих, мојом кривицом, нико не погибе!" Заиста дакле свето, и презначајно, ето, послање, што мени у део паде, мили моји парохијани, и тешка служба, пуна толико големе одговорности, која се мени повери! Но ја сам, ево, на биљегу стао, и осећам чисто у дубини душе своје, како ме то нека дивна снага храбри, да на своме тешку месту и истрајем верно! Та ја видим ево и знам, да ме је Бог мој љупком својом Десницом и довде довео, кроз многе радости али н преко много оштра трња, и да је ЕБегов дар и сретни ми овај тренутак, те као да слушам Господа Бога свог, како ми преко пророка Исаије говори: „Не бој се, јер сам ја с тобом, не плаши се, јер сам ја Бог твој; укрепићу те и помоћи ћу ти и подупрећу те Десницом правде своје!" (Исаија, 41, 10). Нека га, дакле, нека се ма како тешким указује делокруг душестаратељски, нарочито у метежу овом великоварошком,

где је тако много странпутица а правих стаза тако мало, где је толико мрачна греха, а сјајне вере тако мало, и нека помисао на то. кане и коју кап пелена горка у раздраганост овог милог ми тренутка — ја се колебати не ћу да службу своју савесно вршим, сматрајући спасење душа наших као једину дужност своју, као сву бригу и уједно сву награду своју! Но када сам је тако прегао у бризи око вашега вечнога спасења, немојте какогод помишљати, драги моји парохијани. да је тиме уједно и све и сва учињено. Ваља томе да се здружи још и стварно суделовање од ваше стране у том правцу! Јер ће делање моје померити свога величанственога циља, ако ви и од своје стране не потпомогнете успех спасења свога. Или, шта ли ће вама вајдити, што ћу вас ја крштавати, поучавати, исповедати, причешћивати, венчавати — а ви царства Божјега у својима не налазите груд'ма, нит за њиме чедну ваша срца! Шта-ли ће вам бити од тога, ако се православнима само називате, а у ствари нисте то; ако само хришћански мпслите, а у ствари тако не осећате; ако само у духу хришћанскоме зборнте, а у ствари као Хришћани не творите! Погледајте само, како-ли је дивно удесио Господ своја дела и на небу^ и на земљи, и како-ли се видно примећује промисао Његова у свима дога^ајима на пространоме шару земаљском! Та и у самом дивну постојању овдашње живе цркве и светога храма овога, ко не би видио крепку Десницу Божју и ГБегову чудотворну моћ! — Дела дакле! нека и за вас онај злаћани крст на кули овога светога храма узважи као заветни знак вашега спасења, пека он и за вас буде поузданим стожером вере нам прадедовске и чистога хришћанскога живовања!.... У то име, дакле, ја утешно наступам своју нову, свету службу, мили моји, и пун поуздања посвећујем се вашем душевном спасењу, које ми је с више поверено! Ја Божјом помоћу полазим да делим уморнима међу вама сиаге, смућенима еталности, бојажљивима одважности, болнима утехе, умирућима наде —