Srpski sion

Б р. 11.

жује особиту пажљу, јер је писац проучио све познате изворе и дјела, која о томе предмету говоре у иностраној и руској 4 литератури. Писац је своје дјело подијелио на три дијела. Први дио говори о одношајима Истока и Запада у деветом впјеку. (стр. 1 — 301.) У томе дијелу, а у ирвом одјел,ку (први се дио дијели на 8 одјељака) слика писац одношаје Византије и Рима од ночетка Фотијева натријарштва до сабора 861. године. (стр. 85 — 51.) У другом је одјељку изложен рад цариградског сабора 861. године. (стр. 51—64.) У трећем се говори о борби папе Николе I. са патријархом Фотијем (стр. 65—103.) У четвртом слика автор друго иатријараштво Игњатија од 867—869. године. (сгр. 104 — 126.) У петом је описан цариградски сабор 869—870. год.; који на ЗапајГу сматрају за осми васељенски. (стр. 127—200 ) У шестом је описивање успостављања Фотијева на патријарашку катедру послије смрти Игљатија. У истом одјељку говори автор о иаиама: Адријапу II. и Јовану УШ (стр. 201—233.). У седмом одјељку излаже писац цариградски сабор 879—800 годпне — сабор, који се зове Софијским, и који се кадгод на Истоку називље осмим васељенским. (стр. 234 — 298.) У осмом одјељку изложена је пошљедња борба папе Јована VIII. против патријарха Фотија. (стр. 298 —301.) — У другом дпјелу, који обухвата десети вијек, излаже писац узајамне одношаје византијске и римске цркве за патријирха Николе Мистика (стр. 302—320.). Трећи дио обу. хвата једанајсти вијек, гдје се слика коначно раздјељење цркава. (стр. 321—344.) Писац нам објективно ноказује у свијем снош^јима западне цркве с источном тежњу римских епископа, да рег е! пе&з дођу до власти и над источном Црквом, 5 што се је особито јасно показало понашаљем римских легата у Цариграду за патријарха Михаила Керуларија, 0 и очем нам 4 види „Указателг. русскои литературм... у еамој књизи стр. 345 — 415. 5 „И вотт) папа, ради земнихЂ разсчетовЂ, рЉшаетен пожертвоватБ традицјами Римскои каоедрта"' стр. 230. На другом мјесту иете те радње доказује лсторијеки тнрд[Бу богослова а научењака Гсте, који говори: „ Изђ »тихђ нисеМЂ (папе Адријана патр. Игњатију и властима о Бугарској) хорошо можно понни,, что Римђ , заботлл о возстановленји Игнат1Л, пресл -бдовалЂ не л»6овђ кђ справедливости, но ВБ1аскивалЂ толвко случаи утвердитг, свое 1'оснодстово и на Восток15. ИгнатШ вт. глазах папв! сталт, настолБКо же виновнммђ , какт, и Фотш, ког.^а онђ не хог&л-б подчинитбсл папскои влаети". (стр. 212.) 8 „С ђ поразигелБНБШЂ саиооболбшенеемђ ГумбертЂ

јасно свиједочи грамата, у којој римски легати анатемишу источпу Цркву, 7 — грамата, коју и римокатолички писци сматрају иеумјереном. 8 Автор завршује своје дјело истинитијем ријечима: „Римскал церховв всенародно вљ Константинопол г 1ј произноситЋ анаозму на самуго церковв КонстантинополБскун); КопстантинополБ отв!;чаетљ т^Ззмљ же Риму, хотл п вђ бол г 15е млгкои Форм4з. Таким -б образомљ, дМствителвнвга поводћ вљ окончателвчому разд-ћлен11о церквеи даетљ оплтб Римскал церковБ." (стр. 349 — 344.) Поред све тачиости и објективности писца, налазимо у дјелу г. Лебеђева крупну иогријешку. Осуђујући римског епископа — с иотпунпм правом — за његово допуштање четвртог брака имератотору византијском Ј1аву VI., писац хоће на основу ријечи св. ап, Павла у I. посланици Коринћанима, (гл. 7. ст. 8.) да докаже, да се у њима дозвољава други брак само удовицама. али не удовцима. (стр. 317.) У осталом то су ријечи иатријарха Николе Мистика, 9 али их писац наводи као своје, јер не носе знака цитирања, док остали дио истог писма иаводи г. автор као ријечи нттријарха. Патријарх Никола потнуно ' је прав — са тачке хригаћанског моралног учења — кад кори римску цркву зато, што је дозволила Лаву VI. ступити у четврти брак, само је неправилно у томе случају позиваље на ријечи св. ап. Павла: „Авусоое 1оХс, ха: гас? уј^ртд, хоОЉ аихоГ$ Чоич 'ва\> [ шушоту хауа). 81 ог~ оох 'еуу.ратгбоутас, уајггјаатсоаа^: а (I Кор. 7, 8.) Потпуно је појмљиво, што је иатријарх занешен праведним укоравањем римске цркве због дозволе четвртог брака, хтио навести и тобоже буквално свједочанство св. Писма у својукорист, али то не можемо онростити проФееору Лебеђеву, нвлаетсл и д'би<'твуетЂ вђ церквн Константинополт.скои такЂ, какЂ будто бвг она била подчинепа Римскои церкви, и какЂ будто бм онђ нришелт, свзда вђ качествД уполномоченнаго отђ Рииа, которому КонстантилополБеши иатр1архЂ обнзанЂ бмге вполн'6 послушенЂ". Сравнп и проФ. Скабалановича у „Хр. Чтен" за 1885. г. т. I. р. 121.1 1 2. 7 Мл^пе. сиг. 1а{. том 143. со1 1002— 4. 8 „Аиећ сИезе ЕхсоттитсаНопзпЛипЛе ћаИ [Пс.ћI Да.ч §ећбм;Је М188, пн1ет з1е 1)в1 Сеги1аги18 иш! зетеп КгеипЛеп а11е то^Пећеп аКеи Нагев^еп \у!ег1ег Нш1е1." НеЈе1е. СопсШеп^езећПЦе. РгеПшги; 1879. 4, Вап<1. з. 775. примједба 3. 9 „Ка1 (Ј,гј 5'1п1 бгитгроу-сајхоу аиугХЗ-гсу аудрсса; ао-с/мргГсм срауас: \г-;о> 5г тоГ; а^ајлос; ха1 таГд ^тјрасе, у.алоу 'гау ^г^масу обх(05' г! 5г' оих&~(%ра.1г\)очта1, ^а^^аатшаау <руоа§1 цгу х г 1Р г ио5аа1Ј 'глсхргтеоЈу бготграу аоуафгсау б1ахо'аа9-гуг;, аубраас бг ооба|1о5 хтјргиооасу". МЈдпе. СХ1. Ер'181о1ае- М1ко1а1 Ср. Ра{пагсћае со1. 208.