Srpski sion

о <Ч

Год. X.

Број 22.

НЕДЕЉНИ ЛИСТ ЗА ЦРКВЕНО-ПРОСВЕТНЕ И АВТОНОМНЕ ПОТРЕБЕ СРПСКЕ ПРДВОСПАВНЕ ШИТРОПОПИЈЕ КАРЛОЕАЧЖЕ. СА БЛАГОСЛОВОМ СВКТОГ СИНОДА. УРЕДНИК: Протопрезвитер Јован Јеремић.

ВЛАСНИК: Њ. Светост Српски Патријарх Георгије.

У Ср. Карловцима у недељу 28. маја 1900.

Поеланица Патријараха ИсточноКатоличке Цркве О ПРАВОСЛАВНОЈ ВЈЕРИ. С руског превео Ст. РусиЂ. (Наставак) Члан 10. Вј е руј ем °, као што смо и наутени вјвровати, у тако названу, и у самој ствари такову, то јвст, Свету, Васвљвнску, А.постолску Цркву, која обухваћа свв и свуда, ма ко они били, који вјврују у Христа, који сад, налазвћи се у звмаљском животу, штјесу јоиг обитавали у отаџбини небвсној. Али никако нв мијвшамо Цркву која иутујв са Црквом која је достигла отаџбину, само зато, како мисле љеки од јврвтика, што и ова и она постоји; што оне обадвије састављају као два стада једног Архипастира Бога, и што се освећују једним Светим Духом. Такво је мијешање истих неумјесно и немогуће, јер једна се бори и налази се још на путу, а друга већ слави побједу, достигла је отаџбину и добила награду, што ће бити са свом Васељенском Црквом. Еако је човјек подчињен срмти, н

како не може бити стална глава Цркве; то Сам наш Господ Исус Христос, као Глава, држећи кормило уирављања Црквом, управља њом посредством Светих Отап,а. За то је Дух Свети поставио у појединим Црквама, законито основаним, и које се по закону састоје из чланова, Еписконе, као Унравитеље, Пастире, Главе и Начелнике, који су такови не по злоупотреби, већ по закону, показујући у овим Пастирима лик Начелника и Извршитеља нашег снасења, да би се друштва вјерних под том управом довинула, до силе Његове. Еако су, међу осталим безбожним мишљенима, јеретици и то тврдили, да су прост Свећеник и Ахијереј једнаки међу собом, да се може бити и без Архијереја, да њеколико Свећеника могу унрављати Црквом, да Свећеника може рукоположити не само Архијереј, већ и Свећеник, и да њеколико Свећеника могу рукоположитп и Архијереја, — и што разглашују, да Источна Црква дијели с њима ову заблуду; то ми, сходно мишљењу, које одавно влада у Источној Цркви, тврдимо, да је звање Епископа тако потребно у Цркви, да без њега не може ни Црква Црквом, ни хришћанин хришћанином, не само бати, већ ни називати се. — Јер је