Srpski sion

НЕДЕЉНИ ЛИСТ ЗА ЦРКВЕНО-ПР0СВЕТНЕ И АВТОНОМНЕ ПОТРЕБЕ СРПСКЕ ПР1В0СЛЛ2НЕ МНТРОПОЛИЈЕ КАРЛОВЛЧКЕ.

СА БЛАГОСЛОВОМ СВЕТОГ СИНОДА. ВЛАСИИК: Њ. Светост Српски Патријарх Георгије.

УРЕДНИК: Протопрезвитер Јован ЈеремиЂ.

У Ср. Карловцима у недељу 25. јуна 1900.

0 узроцима ширењу назаренетва и о средетвима против иетога. пише Симеон Араницки свештеник. (Наетавак) То су управо најглавнији узроци, који леже баш у нашем народно-црквеном животу, са којих тако јако хвата корена у народу нашем еекта назаренска, са којих се та зараза тако уснешно, а за доста кратко време, угнездила у мало не свима крајевима народа нашег. Из тих узрока видесмо какве взађоше последице у животу народа нашег — опадање побожности, слабљење верског осећаја а овоме последица опадање хришћанског морала. Народ наш изишав из школе без довољног познавања сво.је вере, почео је све већм-а према вери својој хладнети, те цркву своју, у којој је такође слабо поуке било, све ређе и слабије похађати а све дубље морално падати. Из народа без довољне религијозно моралне поуке у цркви и школи, а у чијој се средини почело внђати све више лажи, преваре, лукавства, свађе, нарничења, пијанчења —- које је почело нарочито у новије доба пратити и наше неке црквене обреде, крштење, венчање, по

гребе и томе слично — раскалашности, раскоши и других већих погрешака и порока, морао је једном истаћи се, искочити ма по неки пезадовољан елеменат , да подигне глас свој против таког религијозно моралног поретка у црквено-народном животу нашем. Земљиште је дакле било згодно удешено и спремљено, али на жалост не за ^вето православље, него за, мисијонара назаренеког, који се баш у то доба почеше и чешће виђати у крајевима нашим. Прелази су били сада на реду; све већма беху учестали, јер је бивало и све вглше побуда. Ми би их могли за сада поделити у три категори.је. - 1.) Прелази из чишо религијозно -моЈЈалне иобуде. 2,) Прелази из часшољубља , и 3.) Прелази из корисшољубља — материјалних пншереса, а могу бити и комбиновани. 1.) Прелаз из чисто религијозно-моралне нобуде јест носледица сопственог размишљања о потреби већег нознавања своје вере као и осећања своје грешности, до чега човек долази или неносредно или утицајем са стране, што је у овом случају готово сасвим споредна ствар.