Srpski sion

бр. 84.

Стр . 535

сва жива бића или им је створио само клице (сјеме) то је сасвим свеједно. Непобитна је, дакле, консеквенција свега што доказујемо, да је Премудро Биће, дало животу, чим се је појавио на земљи, животу, ког је поставило на земљи, премудре законе којима се дивимо; Свемоћно Биће дало му експанзивну снагу, коју нам за прошлост показује утроба земље, и која нам сваког прољећа показује још неисцрпљиву плодност. Једном ријечи, да разјаснимо узрок живота морамо се утећи Богу, као за кретање и поредак свијета. Кретање доказује његово свемогућство, свеоићи поредак његову премудрост, а живот његову љубав и доброту: & нел(х бо жившх и дси^ ж«/исл и *елш. (Д'кдн. XVII. 28.) Зрмања, 1899.

Сабореки изборни ред од 1870/1 еа црквенога гледишта. II. Неканоничност данашњега изборнога реда, са Формалне стране узета, доказује се тиме, што је донесен за време упражњене митрополитске столиде. Шта више, његов, као и целе радње сабора од г. 1870(1. правни основ, доводи се у питање већ тим Фактом, да је исти сабор сазваи против одређења и самог IX. законског чланка од 1868. године.' По 3. §-у тога чланка имао је сабор сазвати митрополит. §. 5. поверава министарству, да порадн, да се преко Карловачког митрополита и српског патријарха што пре сазове срп^ки народни црквени 1 Да ли би и овај зак. чланак могао издржати критику са дрквенога гледишта, и да ли је са тога гледишта, а и са гледишта привилегијалног и државних вакона, тај зак. чланак могао делегирати у њему одређени сабор (конгрес) као законодавну власт у цркв. области, односно дати вернима право, да своје црквене и на ове односне вакладне ствари еамостално решавају, уређују и по евојим органима самостално рукују и управљају у смислу правила, што ће их на тим конгресима установити, а Његово Велнчанство потврдити, и то све само „у границама државних закона", без обзира на постојеће црквене законе и без обзира на надлежну црквену власт, — предмет је засебне студије и расправе, коју ћемо у своје време штампати. Наш одговор је већ сада : Не. Него је имао потпуно право блаженоупокојенп патријарх Герман Анђелић што је стајао на становигату, да IX. чланак од 1868. потире IX. члан. Символа Вере о једној, светој, саборној и апостолској цркви.

конгрес православне вероисповести. §. 7. ставља у задатак дрквеном коигресу, који ће се на тај пачип (т. ј. преко митрополита - патријарха) сазвати, најнрви задатак тај, да установи устројство дрквепог конгреса. Слово, дакле, и дух IX. зак. члаика од 1868. год. једино и искључиво само митронолиту - патријарху признаје право и надлежност, да, уз претходну пријаву Његову Величанству, сазива саборе. А то значи, да осим митрополита-патријарха ником другом не припада то право и надлежност. Та одређења, пак, IX. зак. чланка учињена су на основу црквеног учења и дотадање праксе о недозвољености расправљања црквених ствари на саборима нашим за време седисваканције. Према томе, сабор од г. 1870/1. није био надлежним путем и по надлежном Фактору сазван, јер га је сазвао не митрополит - натријарх, него администратор митрополије, о којем у IX. зак. чланку нема ни помзна, на кога се право и надлежност митрополита- патријарха гледе сазива сабора није могла ни протегнути, као што се то право иротеже саборским устројством за време седисвакапције на Митрополитски Савет (§. 9), дакле, и опет не на администратора митронолије. Администратор митрополије није био овлаштен да сазове сабор, сопзедиеп1ег: тако сазваном сабору није ни радња могла имати законитог темеља, те се са правнога гледишта не може назваги правоваљаном, и акосе, у колико је сапкционисана, с обзиром на снагу те санкције, мора респектоваги. Како цела радња сабора од 1870/1. год., тако и саборски изборни ред. Толико са гледишта др?кавиога закона. А сад ћемо разгледати ствар са гледишта црквених закона. Године 1870. и 1871. била је наша митрополитска столица упражњена. Ниједан од позвапих за то Фактора није обраћао пажње на ту седисвакаицнју, нити у обзир узимао канонску забрану и с њом спојену, а по државној власти и самим IX. I зак чланком од 1868. дотле респектовапу, и у нашој цркви праксу, да за време седисваканције није дозвољено предузимати и решавати никакве послове замашнијега