Srpski sion

6Р. 33

може прозрјети у оно, гато би из чистих намјера желио знати, У његовој се души често иута нротив његове воље бојажљиве сумње подижу чак у такве истине, које је он иначе сматрао као извјесне. Он се свугдје бојажљиво обазире, гдје би могао наћи довољна објашљења и гдје бн могао очевидно рјешити сумњу: али узалуд. Он слугаа, гд.је се најпросвјећенији људи о тим тачкама једни с другим препиру, једни другим противуслове. — Он узалуд тражи на дјелој земљи врело, из којег би могао потпуну свјетлост црпити. Шта ће он чинити у таквом тренутку? Треба ли сасвим посумњати у истину? Зар се нигда не смије уздати у свјеглост — право просвјећење. 0 нека он подпгне своју главу горе, и нек погледа к небу. Он ће на небу видјети јога многе свјетове. И заиста је, тада ће он рећи, заиста је за ме јога и други свпјет одређен. И у том ћу свијету заиста наћи оно, гато овдје нијесам нагаао; тамо ће ми оно бити јасно, гато је овдје тамно остало. Јер Онај, који је с толиком мудцогаћу велико небеско тијело створио, тај заиста није узалуд у дугау моју смјестио нагон за исгином. Не, као год што Он својим видљивим сунцем земљу обасјава, тако ће Он једном својнм небеским свјетилом и мој разум расвјетлити; он ће ме уздићи из лутања по сумњи до храма истине. Заиста, такав иоглед к небу умириће га због садагање ограничености његова разума. Аии гато се тако и бољи човјек с тога ражалогаћава, гато имаде такз мало снаге, да све, нјто је добро чини и извршује, а нгго би рад био чинити и извргаити. Свакојаке се околности често нута противе његовим најпогатенијим напорима и зли људи често пута осујете његова општекорисна подузећа, често пута разругае његове најчовјекољубивије планове. Он упкње све сврје снаге да евоје добре нзмјере исиослује; али узалуд, ипак му не испане за руком. Он дозпва друге људе у иомоћ; само гато му нико неће да иомогне. Али како? Зар он стога треба духом клонути? Не, пек подигне своју главу и погледа к небу. Томе, који је саздао то неизмјерно небо, тако нек помисли у себи — Томе би било лако, и моје слабе снаге подуирјети, и на једанпут све преирјеке отклонити. Ако он то не учпни, ипак он мора своје мудре намјере имати. Ипак ја видим, да сунце, које сада

С тр , 615. тако јасно сија, не нросипа на једном своје зраке по земљи. Оно мало по мало — тако је Он уредио — рагаћерује таму. Он мало по мало пугата да дан сване. И тако Он хоће без сумње да мало по мало уепије оно добро, гато га жели Његово слабо биће да изведе. Ја нрћу дакле без храбрости бити: можда ћу јога доживпти, да добро дјело побједи. И ако то овдје не доживим, — тамо су у кући мога Оп,а многи станови; тамо ћу моћи без сваке сумње с мало ограничености радити на гаирењу добра; тамо ћу заиста моћи без икаквог иротивљења многе дужности испунити и истину и врлину потпомоћи. Тамо ме неће с незахвалношћу наградити. Тамо ћу знати боље цјенити чисто мишљење, племениту ревност за исгину и врлину. Зар га не би могло такво размишљање утјешити? Зар га не би могло умирити због његове садашње ограничености. Зацјело, благ. Хришћ., за нас је у свима случајевима сасвим корисно, ако у таквим тренуцима подигнемо своје главе и к небу погледамо, кад осјећамо, племенито незадовољство због велике ограничености, у којој овдје на земљи ЖИВИМО. (Свршиће се.)

Проповед И изиИи %е многи лажни иророци и иреварипе многе (Матеј 21.11.) Благочестиви Хришћани ! Још пре него што ће страдати и мучен бити за спасење рода људскога, обећао је Госнод наш Исус Христос Својим апостолима, да ће им послати Св. Духа Утешитеља, који ће их научити свакој истини. Његово свето обећање иснунило се. Сишавши се Дух Свети у иедесети дан по Васкрсељу па апостоле, у виду огљеиих језика, даде им моћ и зиаље говорити свим језицима. Народ се зачудио кад чу о томе; „Јер сваки од њих слушаше, где они говоре његовим језиком" (Дела ап. 2. 6.). Одрешише се аностолима језици, да громко проповедају иародима о једном истинитом Богу, да им однесу веру, љубав и мир, и да га поздраве правдом Христовом. И пођоше они да као труба одјекне глас њихов о царству Божјем, одоше да проносе буктиљу светлости Јевапђеоске онима у тами, што се ваљаху по глибу зала и

.ОШјки СИОН,*