Srpski sion

Б рој 11.

„СРПСКИ СИОН"

С ТР. 171.

Но чему би се још вигае дивио, него и оном иадприродном подизању душа, то је тајапствено деловаље исноведи на обичан живот Хришћана. Дете се, тек што дође у године, да може разликовати, учи позиавати само себе и то ие са добре него са зле и жалосне страве. Оно учи да разликује илемепите душевне покрете, за које има крштељу да захвали, од опаких нагона, који нотечу из иасљедног прародитељског греха и који ће, ако се ие сузбију проузроковати љегов морални пад. Зар се .једап човек у свету хваста само својим врлинама и разборитошћу, а при исноведи му истиче свештепик, тај посредник између Бога и људи, његове грехе и слабости ? Зар је једап под свештеииковим руководством открио клицу својим злим наклоностима? И тако не један долази још у својим младим годинама до самосазнања, које стари означаваху као највише добро, као излазну тачку свих врлина. „Позпај самога себе и , та славна Сократова изрека требала би да је у свакој исиоведаоиици исписаиа, јер нигде се фактично не може у тој вештини боље научити, до ли у исповеди. Али не ограничава се само иа томе деловаље исповеди. Пошто смо у исповеди аазнали и уиозпали своје грехе, ми учимо и како да исте искорељујемо. Исповед је нротив зла створила читаву ратну вештину, која се згодно духовиом борбом зове. У исповеди учимо, да има страсти, којима се морамо одупрети, и других, од којих се само бегством спасти можемо Као у свакој борби што се мора део по део освајати и побеђивати, исто тако морамо и ми гледати у својој борби с гресима, да се ослободимо прво једног греха, па ма та борба нагаа годинама трајала. Тек кад један грех савладамо треба да ночиемо с другим. Главпо је, до пронађемо главпи грех, који је тако рећи извор и кореп свих осталих. А јш да олакгаамо себи тај посао, треба да пречистимо са својом савешћу — да је испитамо. То иснитивање наше савести треба да је целокупно, ако хоћемо да приступимо св. тајни причести, а делимичио, ако се ради о искорењивању овог или оиог греха. Два заиста божанска

проналаска, о којима стари век ни појма ИМаО НИЈе. (Свршиће се.)

Преглед црквених уредаба о светим тајнама. С руског превео и попунио: Ст. С. Илкић. 1. Крштеве и миропомазање. (Наставак.) Оамо оглашење састојало се у објашњавању вере, ночињући са, најпростијим и лако разумљивим истинама, иа прелазећи иостеиено на теже и најузвишеније догмате; нри томе ее особита пажња имала обраћати на узрасг и душевни развитак оглашених, да не би како год деци дали за њих несварљиву и тешку душевну храну. Осим тога оглашени су учили најпотребније свакидање молитве, упућивани су били у правилима хришћанског живота, објашњавани су цш црквенски обреди и свештенодејства, али иросто и једноставно, без излишних ситница у објашњавању тајанствених свештенодејстава, смисао којих стари Оци не само да су сакривали од новообраћених, већ и од осталог хришћанског народа, да не би како свештене тајне иослужиле на задовољење сујетнога љубопитства, а да се не би напрезали објашњавањем онога свима, што нико разумети не може (Вас. Вел. пр. 92.) Осим тога свети Оци су дозвољавали новообраћенима, да под руководством пастира црквених могу читати неке књиге Светога Писма, а такође и лакше разумљиве отачке и црквене снисе. 1 Црквена правила за сваки случај наређују, да оглашене пре крштења испитају енископи или њихови иовереници, да би се тако уверили колико су напредовали у познавању вере, колико су ојачали у побожном чуству и колкко су успели у усвајању молитава и знању оних одговара, које при самом крштењу имају давати (Лаод. 45., VI. вас. 78). На послетку оглашени су дужни били свечано се одрећи свију својих пређашњих заблуда и свију оних мишљења, нравила и обичаја, којих су се у незнабоштву и јудејству придржавали. 2 ("VII. вас. 14). Гледе некојих особених случајева донесена су засебна правила, као: 1. Дозвољава се крстити болеснике, који услед крајње 1 Св. Атап. Вед. прав. 3. 2 В. Чинђ присоединен1а кгб Церкви отг Јудеевљ иди Сарадмнт. (у Вел. Требнику).