Srpski sion

С тр. б1б.

„СРДСКИ

СИОН."

ограничење природе у смислу физике, где је духовни свет искључен. Ако ми у физици видимо, да само једнако на једнако утиче, разуме се по себи, јер физика само једно другом сличне елементе у себи садржи, закони који важе за материјални свет, могу само за тај свет важити, никако им се пак не сме приписивати општа вредност. То би био нелогичан ре1Шо рппари, да ми једном принципу, који смо добили са појединих случајева на пољу физике, хоћемо да дадемо вредност и појавима у духовном свету, који су од материјалних сасвим различити. Такав начин дедуктивних закључака, као што ћемо доцније доказати, противуречи искуству. Услед ограничења природе само на материалне дога^аје о којима нас физика учи, присталице паралелизма су и појам снаге као супстанциелну каузалност ограничили само на механичке снаге, које као чињенице материје ништа друго нису, до ли кретање. Отуд изводе паралелисте, да и задње форме делатности морају бити кретања. Да ову хипотезу паралелизмаопровргнемо, ми ћемо се позвати на Роберта Мајера, који је пронашао закон о енергији, и чија основна дефиниција о снаги и кретању говори против оваковог схваћања енергије. Као што ми на основу одношаја, који постоји између снаге падања (ГаПкга^) и кретања, вели Мајер, 12 не можемо закључити, да је биће снаге, услед које се падање врши, кретање, исто тако не важи овај закључак ни за топлоту. Ми би противно томе могли закључити, наиме, да би могла снага да постане кретање, било оно просто или вибрационо, као што је светлост, топлота, и т. д., мора да престане бити топлота. И Штумпф, у свом уводном говору на конгресу психолога у Монакову 1896. г., примећује врло убедљиво: Већ и сама разлика између потенциелне и кинетичне енергије доказује, да узрок кретања не мора имати облик кретања. Из овог смемо закључити, да паралелизам све више губи позитивно тло а 12 Еоћег4 Мауег, Бје Месћатк (1ег \Уагте. АиП. III. стр. 28,

паралелисте да врло често буне емпиријска дата са ипотезама, а овде замењују појам кретања са појмом узрока кретања и тамо мисле да су поставили емпиричка начела, где се у ствари говори о хипотезама. То још јасније упада у очи, када промотримо закон каузалности и енергије у њиховој битности, како нам се ови приказују. Ми оба ова принципа познајемо само у њиховим обележјима, како се нами јављају, никако пак у њиховим битним унутарњим обележјима, и баш о оним обележајима ових принципа, на које се паралелисте позивају, да на основу њих своје хипотезе оправдају, ми ништа не знамо. 0 снагама, које паралелисте себи механички замишљају, помоћу закона каузалности и енергије ми не знамо ништа. Ми их само кроз њихово делање знамо. Закон каузалности и енергије, не дају нам никаково разјашњење у погледу елемената и услова, услед којих се међусобан утецај може вршити. Још мање нас упознаје са формама, кроз које се разне енергије трансформирају и у првобитни супстрат враћају. Ако ћемо самом Вунту 13 веровати, који се баш на овај принцип ослања, то немамо логичног основа да верујемо у принцип неограничене трансформације енергије. По Вунту механичка енергија може да се сасвим претвори у тонлоту, но ова може само делимице да се натраг врати у механичку енергију. Где је ту она позитивност у знању принципа енрргије, која се тражи од једног принцина, када хоћемо на њему да базирамо једно начело, за кога смемо правити закључке ? Нарочито пак овде код паралелиста, који хоће да им исти принцип служи као доказ паралелизму као „емпиричком постулату". Та ми ни о самом појму принципа еиергије у његовој битности нисмо начисто! Да докажемо и са ауторитативне стране, да паралелисте немају позитивног ослонца у принципу енергије, ми ћемо се овде позвати на Сигварта, једног од најбољих логичара у сувременој немачкој филозофији, који је у својој логици 13 \Уии«И, 8уа4ет (1ег РКНозорМе, стр. 483.