Srpski sion

0 ^ С Х°%

Год. XI

Број 16

НЕДЕЉНИ ЛИСТ ЗА ЦРКВЕНО-ПРОСВЕТНЕ И АВТОНОМНЕ ПОТРЕБЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛ&ВНЕ ШИТРОПОЛНЈЕ КЛРЛОВАЧКЕ

ВЛАСНИК Њ. Светост Српски Патријарх Георгије

УРЕДНИК Протопрезвитер Јован ЈеремиЋ

У Ср. Карловцима У недељу 22. априла 1901

ЗВАНИЧНИ ДЕО.

Његова Светост, православни Архиеиископ Еарловачки, Шитроиолит и Патријарх сриски, Георгије БранковиИ, благоизволео је управитеља манастира Бешенова јеромонаха Нестора 0 6П1 ића одликовати црвеним појасом. НЕЗВАНИЧНИ ДЕО. Студије и критика на пеихофизички монизам. Докторока дасертздија Дра Бошка Петровића. (Наставак.) У том примеру имадемо јасно замељивање узрока са учином, узрока кретања са самим кретањем. И сам Рил приписује вољи самосталну инициативу, када каже: када воља једно кретање започне. Агсо воља имаде ту способност, да својом рођеном инициативом може једно кретање да започне, то онда воља ради самостално и неодвисно од икакове друге чињенице и та самосталност, као активан елемент, јесте оно својство воље, које њу карактерише као самосталну чињеницу, која самостално покреће. Тиме воља добија особито обележје активности и самосталиости, којим својством се она од самог учина, овде од кретања, потпуно разли-

кује. Када кажемо, да воља својом активношћу даје инициативу за једно дело, то ова инициатива, која је овде одлука воље, претходи активизирању смера. Тек после одлуке воље, да нешто изведе, активизира се нерв, да одлуку изврши. Инициатива воље се пре инервације дешава и ако се то можда не би дало „емпирички" констатовати, оно је логична неопходност. Из овога сљеди, да је воља узрок кретања, која према својим циљевима и намерама, одлучује а као такова, да је воља у свом бићу различита од церебралне инервације и кроз њу изведених механичких кретања, која вољи сљеде. Овим примером ево доказујемо, да паралелисте замењују вољу као узрока покретача са механичким извршивањем истог. Узрок овог замењивања два сасвим разна појма лежи у механичком схваћању закона енергије и узрока кретања, против чега говори ево наш доказ о вољи, као сасвим разном појаву од ових чињеница. То је уједно аргуменат против идентитета психичких појава као унутарњих са физиолошким, као спољашњим појавима. Исто тако говоре против теорије иден-