Srpski sion

Год. XII

Број I

НЕДЕЉНИ ЛИСТ ЗА ЦРКВЕНО-ПРОСВЕТНЕ И АВТОН0МНЕ ПОТРЕБЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАБНЕ ШИТРОПОЛИЈЕ КАРЛ02ЛЧКЕ

ВЛАСНИК Њ. Светост Српски Патријарх Георгије

УРЕДНИК Протопрезвитер Јован Јеремић

У Ср. Карловцима у недељу 6. јануара 1902

ЗВАНИЧКИ Д ЕО.

Бр. 2953. ех 1901.

д\ тшдч.

Бажјом милости православни епископ Карловачки, Плашчансни, Костајнички, Петрињски, Лички и Крбавски. те приморских градова Сења, Ријеке и Трста. Часном и пречасном свештенству и љубазном у Христу стаду своме. Мир Божји, Христос се роди! Славд к» вмшнијјх Ког8 и на зе/Идн лшрх: кж челов^ц^х Елаговолш18! Данас славимо, љубазни моји, свесвјетски, велики повјесни догађај, за којим су вијекови уздисали, а толики народи и илемена земна, чезнула. Јест, славимо и сјећамо се и часа радоснога, када је Јединац Син Божји, постао (гкшх Д"кку, сином човјечјим, јавио се на земљи. да поживе са људима и да их — избави, спасе... Да, да их спасе; јер, јадан и биједан, клонуо и изнемогао, на ивици своје нропасти, стајао јв у свијету, човјек грјешни до Рождества Исус-Христова. ЈБуди су били заборавили Бога и жи вили као без Бога у свијету; мјесто Бога

иоштовали су и клањали се бездушној твари, сунцу, мјееецу, звијерима, дрвету, камену; или су предстакљали си као Бога каква му драго суштаства, слична људима, обожавајући у њима и шљима пороке и зле страсти људске. Према томе, лако је нојмити, какав је био живош тадашњега свијета. Животињска себичност, међусобна несношљивост, злоба и мржња, жестокост и неправда проницали су и руководили живош и дјела тадашњега друштва људскога. . . Људи су били заборавили на своје поријекло и достојанство ; погружени у чувствености, бринули се само око тога, како да задовоље своје ниске страсти, свој самољубиви нагон за одржвњем; ум и разум, помрачен црним облаком сумње није могао да догледа и загледа у свиј«тло лице истине, а воља клонула и изнемогла под тешким бременом зла и гријеха, била се дотле понизила, да је своје задовољство тражила и налазила у ропству своме. . . Било је, истина, умова, који су нослије силнога напора, ипак сазнавали, да има и да мора да има, неко више биће, коме се свом снагом клањати ваља. Ну, ти умови свијетли, који су се снажно оти-