Srpski sion

(Ј тр . 230.

„СРИСКИ

Б р . 15.

» НЕЗВАНИЧНИ ДЕО. Што је добро? Српеким народним поеловицама иотумачио др. Данило Трбојевић. (Наставак.) IX. Вјера. Три су дакле увјета, којих се морамо држати, ако хоћемо да радимо добро, и прави одношај свакога од нас према сваком другоме мора бити трострук. Ја ћу још једном да вам те увјете напоменем и одношаје, којих се морамо држати, набројим. Прије свега буди јаке воље, мудар и сам себи госиодари; за тијем љуби све људе без раздике што више и буди према сваком праведан и правичан Али ми тим, морам одмах рећи, још нијесмо својега данашшега посла довршили. Има још једно веома важно питање, које нам преостаје, и то бих питање, јер је одвише тешко, радо да ријешим уз вашу помоћ. Што мислиш, драги куме, ако би ко хтио сва три ова увјета испунити и према сваком се човјеку владати онако, како смо видјели да треба, би ли он бно потпуно добар ? — Ја мислим, да би. Јер што би још ко и могао искати од мене, ако ја у истину тражим са сваким слогу, а неслоге се сада и у будуће клоним, и то што више, знајући, што је право добро, и вршећи га савјеено и здушно? — Доиста, драги куме, тако не мислиш само ти, већ тако мисле — ја сам о том .увјерен — и сви други гости моји. Зар не? Па ипак сте сви ви, што ее се тогј У тиче, на кривом путу. Да видимо, за што! Може лп паметан човјек икада хтјети радити нешто, што држи за немогуће? — Не. Само би луд човјек хтио главом пробити зид, а паметан никада. — А што, реци ми, држимо ми за могуће, т. ј за такво, што се даде постићи ? — Могућим држимо ми свакако онај посао, који одговара нашој снази. Што

нашу снагу превазилази, то је за нас немогуће, и тога се морамо проћи. — Што мислиш, је ли добро за нас могуће, можемо ли га ми досећи нли не?.. Н. пр. можемо ли имати јаку вољу у сваком погледу? — Ја мислам, да можемо. — Него што ће бити и с нај јачом вољом, кад се чешће намјери на запреке, којих не може свладати? Хоће ли се она моћи и онда звати јаком, кад не може више напријед? — Не ће. — Тако је. Потпуно јака била би само ова воља, којој се није кадро ништа опријети, која може све па и највеће запреке свладати, а такве воље у човјека нема.. . . Или зар може човјек потпуно познавати само добро и сва средства, којима се добро даде постићи ? Па, све нека би и знао, што је добро, је ли му то доста, кад не зиа сигурнога пута, којим ће моћн к добру стићи? ПовЈест, која нам приповиједа оно, што је негда било, постаје за нас на тај начин учитељица живота. Али кад би она описи вала рад свију људи, што су до сада живјели, и то сваки рад на по се и опет све радове у свези с највећом опгпирношћу, процијењујући их по њиховој правој вриједности, још би и онда била не потпуна. Јер и ако је тај рад веома различан, још му недостаје рад будућих нараштаја. Па нека би повјест могла још и тај сав рад обухватити. који би појединац човјек био подобан све те до га^аје запамтити и увијек их на уму имати?... Или је, може бити, који човјек кадар сам себи са свијем господарити, те се чим што замисли, на то и одлучити ? Колико пута видимо ми и добро знамо, што би требало радити, па опет нијесмо кадри да сами себи то заиовједимо, већ радимо посве друкчије А то се све збива за то, што нама сваком господаре које какве страсти. Свакоме, велим, јер гдје је тај човјек, који не би имао никакве страсти ? Може бити да је боље, што се тиче онога трострукога одношаја, који мора да постоји изме^у мене и свакога дру-