Srpski sion

Оп. 246

„СРПСКИ СИОН"

Бк 8.

ти најдање у року од три мјесеца. То би некако било око нашепз Божића. Какви су код нас путеви и нрилике у то доба знамо сви. Ну морам нагласити, да је та високосл. С. 0. наредба о року састанка скупштине, могла се публиковати тек 18. децембра 1902. јер се прије због рђавога времена и непроходнијех путева није могао састати Еиар. Адм. Одбор. У тој сједнпци Еп. Адм. Одбора, која је имала бити пленарна, донесен је закључак, да се Ен. скупштина сазове у сриједу свијетле неђеље. У јавности се рекло: у четвршак свијетле неђеље. Духови су били нриправљени за састанак скупштине више недјеља раније. Ну, да не би било забуне, упитани су свештеници, који су по ново дошли у сједницу Адм. Одбора, да ли да се држи у сриједу или четвртак и што је згодније обзиром на Ускршње Богослужење. Свештеници ти били су, да остане „у сриједу", јер скупшинари, који и из даље путују могу амо за времепа доћи; а кад би она била сазвана за четвртак, онда би свештеници, који би ту били, ако би се дуље расправљало, закаснили својим кућама и тако не би могли служити литургију томине недјеље. . . И тако смо се ево, данас састали, у дане свијетле, кад се је на нас из нрободених ребара Спаситељевих изобилно излила љубав небеска и обасјала из гроба свијетлост сунца незаходимога. Том љубављу небеском проникнути и том свјетлости обасјани, треба да се осјећамо једно тијело и један дух, а не да се туђимо један од другога, да се држимо тек мртвога слова параграФскога, не познавајући један другога и не настојећи, да се упознамо. Дајте. браћо и духовнога чада моја, да том љубави одушевљени покажемо, д» смо заиста синови Божји и достојни питомци старијех наших и да на свјетлости свијетле неђеље учинимо дјела свијетла и Богу угодна. А да то буде зависи од нас.., У то име отварам скушптину. (Живио и одобравање). По том је Висосопреосвећени Гоподин Епископ позвао два пајмлађа члана скупштине да буду привремене перовође, Скуп-

штина предложи од свештенства Светозара Вукелића, а од свјетовних чланова Душана Миљушевића, који се иримише пероводства. Предају се вјеродајнице. Предсједништво чита предане вјеродајнице, а неровође, свакога по имену прозванога уписују. Кад је констатовано, да је предсједништву предало вјеродавнице евега 86 скупштинара, узе ријеч Високопреосвећени Господин нредсједник и рече: Поштовани зборе! Кад је ударило звоно на цркви и нукао топ, ја сам заиста мислио и тврдо држао, да ћемо ипак моћи радити; али сад послије пребројених вјеродавница и иријављених скупштира ево видимо, да то не ћемо моћи, јер нас нема довољан број. И будите увјерени, да ми је то жао, „истинВ глаго/1к>, не лг8, послВпнствунлрж лш сок-ксти лши (Римљ. 9. 1.), да ми је врло, врло жао. — Жао ми је то због уложеног труда, трошка и времена. Лако је било мојим милим Бановцима доћи, јер имаду комуникације, па су много ближе нас, али је тешко било мојим Личанима, који немају ни омнибуса, а камоли жељезнице. — Ето и тако опет не ћемо моћи радити. Него ја ћу настојати, да се и опет сазове Епарх. скупштина. Госи. Михајило МедаковиЛ свештеник: Нас је угодно дирнуо поздрав Вашег Високопреоевећенства, а особито нас је угодно дирнуло то, што извољесте нагласити, како Вас весели, што нас видите сакупљене. Али дозволите Високопреосвећени Господине, да у тој ствари нешто речем. Постоји у ново доба распра, да ли да се обаве избори за епархијску скупштину и да ли да се ради по чл. 11. или чл. 12. (ир. уређења епархија). То једино и друго мишљење налазило је својих бранитеља на разним странама и ја се не би могао одлучити, за који би чланак био. Има разлога, који говоре и за 11. и за 12. чланак. Дакле то је питање спорно. Но за нас је најважније становиште Саборског Одбора, јер знамо, да се у свим дијецезама досад радило по чл. 12., а само у овој по чл. 11. — Анализирајући разлоге