Srpski sion
С тр. ЗВб.
СРПСКИ СИОН
Б р . 14.
Његово високопреосвештенство г. епископ темишварски др. Георгије ЛетиК благоизволео је 20. Јунија произвести свршеног богослова из Новог Сада Боривоја Грбића за ђакона, а 24. за презвитера са одређевем за администратора парохије у Кечи.
ч
НЕЗВАНИЧНО. Одзив на Позив преч. г. А. Живановића. У 12. бр. „Српскога Сиона" преч. г. А. Живановић у чланку своме „Г. г. вероучитељима поводом пигања о свештеничкој мировинској уредби", изнео је своје две допуне, и на исте мотивадију у погледу одношају вероучитеља према мировинској уредби парохијског свештенства, те позвао све вероучитеље, да се придруже његовом предлогу, а ако би који други знао други бољи начин, нек га изволи изнети на јавност, како би се то питање што темељније проучило и средило. Ја, као самостални вероучитељ на основној српској школи у Гуми, у начелу потпуно нрихваћам обе донуне преч. г. А. Ж., које је изнео на'збору свештенства вуковарског протопрезвитерата, одржаном у Вуковару на трећи дан Духова, које је збор једногласно и примио. Што се пак тиче потањег мотивисања горе споменуте допуне изнесене у 12. бр. „Српскога Сиона" овде изјављујем, да се мотивадијоа прве допуне не могу сложити, док другу допуну заједно са мотивацијом у целости прихваћам. Што не могу прихватити мотивисање прве донуне г. А. Ж., покушаћу овде да оправдам. Цело православно световно свештенство припада цркви, и као таково шаље га црчва на разне дужности, које изискује потреба цркве. Велика већина свештенства стављена је у нарохијску дужност, а пак мањина не врши парохијске дужности, него је послата од стране цркве ради њезине потребе на друге носебне дужности. У ту мањину спадају и вероучитељи. Као што парохијско свештенство врши своју дужност на корист цркве, тако исто и вероучитељи, и они врше своју дужност на ко • рист исте цркве. Није кривња те мањине, што потреба цркве захтева да и они постоје, те би било неправедно, да се она због тога, што не носи назив парохијско свештенство у ње-
зином праву ускраћује. Вероучитељи, као шго напред рекох, иослати су од стране цркве и као такови морају имати сва права која црква даје и осталом свештенству. Према томе је моје мишљење, да и вероучитељи као свештеница имају исто право на мировину као и парохијско свештенство, а разуме се да и све терете имају сносити. Држим да је сасвим логично, да онај који исте терете сноси, мора имати права и на исту добиг. Да ми се неби могло приговорити, да ја грамзим за две мировине, навешћу овде разлоге непобитне, из којих ће се и цифрама доказати оправданост мога мишљења. Преч. г. А. Ж. при мотивисању своје прве допуне, види се да је имао у виду само онога вероучитеља, који доживи мировину т. ј. онога, који по државном или по нашем автономном школском закону стече ирава на уживање потпуне мировине. Но врло важно је питање, шта ће бити са оним вероучитељем, којега какова болест тако савлада, да не може вршити катихетску дужност, а који још није стекао потпуно право на мировину? По §. 156. шк. зак. од 1888. год., онај учитељ дакле и вероучитељ, који није навршио 10 год. службе своје, има права само на 1 / 4 своје плаће. Кад се узме, да вероучитељ на основним школама има урачунљиве плаће за мировину 800 К. и да у току од 10 год. не може имати више од 1 петогодишњег доплатка, то би онда такав имао права на мировину од 225 К., сад ако би по предлогу преч. г. А. Ж. дотични имао права и на ренту, која би у најбољем случају била око 120 К., то би онда тако један несрећни вероучитељ имао свега 345 К. годишње мировине. Јасно је, да са тако маленом мировином не може бити нико задовољан, па ни вероучигељ. Ј«р док парохијски свештеник у случа.ју болести добија по данашњој пракси 800 К или пак капелана, а држим да мање не може имати ни по новој мировпнској уредби, дотле један вероучитељ има права само на. 845 К. Даље по § 157. шк. зак. од 1888 год. добива вероучитељ после навршене 10. године ако се ставља у мир 40°/ 0 , а за сваку даљу годину до укључиво 40. службовне год. 2°| 0 своје урачунљиве плаће. Те ако и по овом § израчунамо мировину вероучитеља, ипак неће имати толику, колику би имао парохијски свештеник, осим ако би исти доживео потпуну