Srpski sion

Б р . 17.

СРИСЕЖ СМОН

ГГрва су двојица и прошле године суплирали у богословији. У истој је конференцији обављен избор питомаца за семинар за 1. годину, и примила је: за пакрачку дијецезу Мратинковића Милана, Петровића Љубомира, Шувајића Стеваиа, Попадића Петра, Шуваковића Стевана, Санадера Стеваиа, Милановића Саву; за горњокарловачку Ивошевпћа Симеона, Слијепчевића Илију, Марчетића Сгевана, Вабића Данила, Шушу Константина, Дракулића Дану, Оотојића Петра, Радића Милана; за вршачку Атанацковића Александра, Рашајског Никол.у, Момировића Димитрија, Костића Константина; за будимску Маргаритовића Корнелија; за бачку Купусаревића Стевана; за темишварску Ђурића Константина, Дамја нова Саву, Кривокућина Николу, Рајпћа Тимотеја, који су се обвезали да ће као свештеници најмање пет година у односним дијецезама као свештеници служити. Чудна појава. Немило је дирнуло еве што би рекли браћа Србијанци ,пречане°, што при погребу архимандрита Илариона Руварца од свештенства из СрбпЈе учествоваше једино архимандрит г. Кирило ЈовичиЛ, ректор богословије, а од научењака и иначе световњака Академичар и професор др. Јован Туроман и Јован ТомиИ библијотекар народне библијотеке, и професор универзитета др. Станоје СтанојевиК, од којих су двојица „пречани". Од толикпх друштава у Београду, и иначе „пријатеља и поштоваоца" Иларионовпх, не беше нико други дошао из Србије на његов иогреб. Та хладноћа од стране браће Србијанаца бар оних, који су познавали Илариона и његов рад — у толико је више за осуду, кад човек погледи оно силно одушевљење Београђана за поход на прославу у Љубљану, где ће се 28. о. м. осветити споменик словеначком песнику и родољубу Фрањи Дрешерну. И ако би се у Београду могли на прсте избројати они, који приближно знају рад Прешернов, не смета то ни мало, да се за пут у Љубљану оду. шевљавају не само Академија, и друга учеиа н певачка друштва, него и општинари београдскп, и официри и занатлије, и трговци, и новинари и ђаци, и адвокати, и апотекари и Јевреји, па и само механскокафанско друштво п еснафи: штампарско-литографскиЈ воскарски, лебарско-некарски и други. Нисмо ми противни, што се одласком у маси Београђана у Љубљану на Прешернову прославу, хоће да покаже свету нека словенска солидарност — које у ствари нити је кад било, нити ће је

с&оро бити, биће је као и до сада у извееним случајевима у речима и у новинама, а у самој ствари и на делу не —, ал нам је криво, што Срби у Србији не умеју да уважавају и поштују п своје велике људе, па ма то били и „нречапи". Дворски саветник и професор бечког свеучилпшта и познати светски научењак и књижевник I' др. Ватрослав Јаги%, жали, што му је не могуће и због краткоће времена — налазпо се у Циљу кад је до знао за смрт Иларпонову — доћи на сахрану свога „поштоваоц^ и прпјатеља Илариона", а од браће Ср бијанаца који се за живота Иларионова иоказиваше његови пријатељи и иоштоваоци, и који му се у толико и толико прилика обраћаше за савет и мишљење — шго је он радо и весело чинио —, дођоше на погреб Иларионов цигло њих четворица, и то оног Илариона, за кога г. професор Јагић рече : „да је био понос и дика ие само његове браће и његова рода, него и свију нас који с њиме друговасмо, да и не говорим о непрежаљеном губитку за српску и словенску науку", а професор бечког свеучилишта и познати светскп научењак г. др. Константин Јиричек: „ Међу свима, који ће се занимати српском историјом, вазда ће се његово име спомињати са великом хвалом и поштовањем, још у далеким будућим временима. Што сам имао част лично ш њим се запознати, чешће га видети. и ие ретко ш њим дописивати, осгаће мени најдрагоценија успомена — Па да и овде ие узвикнемо: благо нама и нашој „пробуђеној" свести! Уредник: Димитрије Руварац, иротојереј. Српске земљорадничке задруге. У Бузети у Банији, у Борови и Батињанима у Славонији, у Љжимиру и Голубинцима у Срему са неограниченом одговорношћу.

Поелате књиге на приказ. Сршко немачки и немачко сриски речник, саставио професор Јован ТрчиИ , ]. свеска: немачкосрпски. Нови Сад 8° 592. Издање књижаре браће Иоповића. Цена 6 Кр. неувезан, а 8 Кр. увезано у длвотном иовезу.

Јавна захвала. Сматрамо за своју свету дужност, да и овим путем изјавимо своју топлу и искрену захвалност свима онима, који су нам поводом смрти | нашег доброг и нпкад незаборављеног духов-