Srpski sion

вр. 14

СРПСКИ сМон

С тр . 211.

тријарх од радосног узбуђења дршћућим рукама прихватио. Сама та повереница гласи од речи до речи овако: Српском народу митрополије Карловачке. Српски народно-прквени сабор, управо 38 чланова му радикалне странке, донели су у петак, 19. јануара о. г. закључак, да је патри.јарх српски у своју корист злонамерно поступио у руковању црквено-народног иметка. Нема партајском страшћу незаслепљеног Србина, да се није од овог постунка страначког фанатизма до дна душе згрозио и ожалостио, а не може бити у опште човека бољег и племенитијег срца и мишљења, коме нису осећаји тим несретним чином дубоко повређени. Патријарашко је достојанство било светиња наших прадедова; они га свагда чуваху као зеницу ока свога, а заслуге и верност њихова подигоше поглавицу свете цркве на видно место међу достојанствеиицима наше домовине. Оданост спрам вере и цркве и осећај, да је иатријарх српски као врховна глава цркве и школе уједно и претставник јединства српског народа у нашој домовини, задахнули су ваше заелужне дедове, те су узвишени патријарашки пресго чувата од зааљускивања партајске борбе и страсти и одбијали од њега сваки нанадај, озго и оздо. Нама би суђено, да доживимо и својим очима видимо, како 38 чланова сабора и међу њима 11 свештеника заборавпше на тај аманет прадедова и злосретним закључком својим неопраадано окриввше своју црквену поглавицу и извргоше нам тако цркву и народ руглу и потсаеху читавог света. Без права, без разлога и повода, јуридично неонравдано, ради старих, саразмерно незнатних неких рачунских замерака, као ппо се такве код сваког већег пословања могу десити и дешавају, изрекли су ти људи срамотну осуду на нашег првог црквеног веледостојника, старину, који је свој дуги живот у служби цркве и народа провео и у том непобитне заслуге стекао, а дарежљивошћу својом десетороструко више цркви и просвети подарио, него што укупна свота свију тих наведених рачунских замерака износи. Па колико је стидан по српски народ акт хотимичне и очевидно тенденциозне увреде достојанства нашег првог црквеног веледостој-

ника; толико је ужасан онај ноглед, ко.ји нам се том приликом отвара на растрој наших црквених п автономних одношаја. Међу 38 посланмка обезуапли су се и 11 свешгеиика, да се баце блатом погрце на достојанство свог архипастира и да оскрнаве престо патријарашки, који они као светињу треба да поштују. Јесу ли ти свешгеници имали позив свој пред очима, јесу ли помислили, да само у вршењу хришћан^ке љубави, побожности и црквенене дисциплине имају они у свом ноложају права и ра,злога опстанка? Зар нису номишљали на то, да кад се тако заблажњиво може положај једног патријарха у сабору нападати, да се то много лакше може чиниги у црквеним онштинааа? Какву љубав и оданост очекују ови од своје пастве, кад пред читавим светом руже свог архиаастира? Може ли бити стиднијег сгања за читав наш црквено-автономни живот, него у који смо тим закључком доведени, да као што је у отвореној седници државног сабора нрви минисгар казао, сад у питању части српског патријарха одлучују чиниоци и ван автономије и ван Српсгва. Природна је и по себи разумљива иоследица тог саборског закључка да је до крајности заоштрен раздор странака међу собом и према јерархији, који сваки даљи заједнички рад чини немогућним. И тако, не умевш^ довести у склад међусобно пошговање надзора, делокруга и задатака: читавом образованом свету пружамо жалосну слику незрелости за автономни рад и живот; износимо свету, да нисмо у стању ништа нлеменитог и иоспешног аворити, него самоубилачки рушимо сами и оне чврсте стубове наше цркве, које су нам заслужни нрадедови у обрани домовине крвљу својом стекли. Ми ношисани, као верни и одани синови наше цркве и народа, сматрамо за своју родољубиву дужност, да се оградимо против тако дрског и мучког нападаја на достојанство патријарашке столице, на двестогодишњу историју и част српског народа и да се оградимо против убитачног рада људи, који место да чувају част и достојанство наше цркве и на< рода, у место да у слози и споразуму са црквеном јерархијом иораде на добро и наиредак цркве и просвете народне, покушавају, да