Srpski sion

С тр . 468.

СРПСКИ сион

недавно даровала благородна госпођа СоФија пл. Шпирта, под водством свога коровође Пере Коњевића. На складном и умилном појању, свако је од присутеих одао гадрузи иризнање. По очитању пјзвог јеванђеља, изговорио је Вскп. Г. Епископ Мирон, ову беседу: „Одкад си роде и народе српски нре 200 и више година прешао овамо у Аустро-Угарску монархију нашу; ово је 19. пут, да стојит над гробом Првонрестолника свога, Архи-Епископа, Митрополита и Па= тријарха свога. 19, пут забринут, скршен, упрепашћен. као оно први и сваки пут досада. Деветнаест свакако најбољих од синова твојих, за први пријесто у цркви подобних, подигао си нам роде српски на пријесто Тај, свагда у нади, да ће изабраник твој испунити наду твоју, залијечити рану твоју, ударити тврђи темељ животу твоме црквеноме и народаоме, и мјесто тога, ево и 19. пут Првопрестолник твој лијеже у гроб, а не иснуни наду твоју, не залијечи раеу твоју, не удари давно очекиванога текеља животу твоме црквено народноме. Сломљен. остави нослове црквене и народне недовршене, замршене, можда горе, него икоји прије њега досада. А ми стојимо ево око нијема гроба његова растројени, занањени можда више него икада до сада. Зар нисмо никада најбоље, најдушевније синове наше слали на саборе; зар нису синови ти н&ши бврали никада нај врснијега; и зар није баш ни један иза брани вршио дужности своје по души ? Зар ни Покојник твој такође, роде и нероде српски, изабраник као и сви други до њега осам само њи тројица. Па ипак никако да дођемо до сложна и Богом благословена рада; викако да нам нронјева црква наша и школа; никако да осигурамо живот наш црквени и народни кроз толике године труда нашега и рада, а и новца народнога. Ако и"када, упитајмо сб данас: зашто само за нас, мјесто смиља да расте пелен, а* мјесто ковиља, конрива. Каква је то судба наша клета?

Судба је то, браћо, иста она, што нас прати од Косова; што нас је расула по свијету, и сад хоће да начини од нас нови Израиљ. Гријеси нраотаца наших, биљеже стари љетописци наши, учинише од нас робље Агарјана; расијаше нас по свијету. Г| ијеси њизови и наши нодижу на нас Бога и правду Његову. А у чему је тај гријех тешки, што диже на нас небо и земљу? Гријех је тај у томе, шго доста пута хоћемо да оабацимо љубав братолу и пажњу, која бн требала да веже нас међу собно, и диже од земље к небу и Вогу, а да мјесто љ^бави грлимо мржњу, која вади брату око брже и дубље, од икога душманина. Зато нас снађе Косово, зато се растајемо с кућама нашима, зато се разилазимо по свијету и не можемо, с вјером и надом, да зовемо у помоћ ни Бога ви људе, јер и анђелски гла без љубави звоно је без клатна; најдубља мудрост без љубави, нразна је пред Богом, и доброчинство било оно ма ка^со велико, ако узањ љубави не ма, остлје пред Богом без рода и плода свога. И мјесто да се држимо љубави, Бога, ми доста пута спрежемо са гријехом, с мржњом, која нам не да, да уђемо у луку спасења. Томе нас учи и овај деветнаести гроб у реду гробова Првоирестолаика наших. У гробу овом лежи сада само тијело ван редно јако, но у томе тијелу био је и дух јаки; био ум и разум чист и ведар; било срце, око соколово. Ја, који сам седамнаесту годину свједоком рада му и живота, свједочим ево пред вама свима, да је Покојеик био срцем и душом прави син рода свога. за који је ломио конље, као што знате и сами, најодлучније и најодушевљеније, као што су ломили и толики други, али узаман, узаман! На аољу народно црквенога живота нашега, ве учини ни он, као Првопрестолиик наш, ни издалека оно, што се очекивало, и ако је могао да учини да је свуда било љубави чисте. Не учини, јер не даде