Srpski tehnički list

— 386 —

(С тога наша критика, по нашем мишљењу, треба да има и васпитни карактер. Она мора бити друкчија но што је критика у другом свету. Писати критику и поређивати дела наших уметника са делима светских великана, о којима читалац, може бити, ни појма нема, веома је заморно и непотребно, јер се самим тим ништа не добија, а публика се услед тога још мање интересује.

Уверени смо, да су господа критичари, стечај прочитали, да би онда својим нападима поштедили уметника а нападали оне који су овакав стечај расписивали. Уједно би им био сумњив онај пројекат, који један од њих само с тога хвали, што се уметник није др: жао задатка, јер је исти без обзира на стечај и цену пројектован. 2

Зар не смемо тврдити, да би у слободном конкурсу добили дела која би нас све задовољила 2

Међутим самим стечајем уметници су били веома везани, да се и поред све добре воље и одушевљења, није могло очекивати ништа боље. Да су наши уметници, мање више одговорили тражењу види се одма чим се прочита, тачка | стечаја. (Она гласи: „За подизање споменика располагаће одбор са сумом од 40000 динара.“ „Под дизањем споменика подразумева се дефинитивна израда, транспорт и монтиране његово на изабратом месту на великом калимегдану.“ „Одлучено је да се споменик изради од бронзе и камена, висине око 6 метара, стим да престави: благодарност садање војске „сталног кадра“ према своме првом творцу после коначне пропасти српске државе 1459 године, поводом стогодишњице прве српске »регуларне војске“ коју је Велики Вожд установио 1808 год“ а) „Према овоме условљава се израда споменика у чисто војно историском духу, стим да личност Карађорђева буде што живље и маркантније истакнута, поред осталих споредних фигура, које треба јасно да изразе напред поменуту идеју.“

Као што се из овога види, није се тражила „народна епопеја“ већ чисто војнички споменик, који војска подиже, и који са народним спомеником нема ничега заједничког. Да критичари нису прочитали стечај доказ је и то, што један вели да би требало скупљати новац и од грађанства београдског, иначе не би ово тражио. Ако се прочита стечај, по коме су се уметници морали управљати, види се да су већина пројеката у томе смислу и решени са више или мање успеха. Изузетак

чини баш онај који је оцењивачки суд наградио 1 наградом,

Ми морамо, код овако постављеног задатка да разликујемо неколико момената, који су веома утицали на свако веће и слободније решење, а уједно спутавали уметника одмах у почетку. Прво је сума од 40 000 дин. мала. Јер ако се изврши и најобичнији рачун, онда излази да би наши уметници овај споменик израдили без икакве материјалне користи. Само бронза и камен односе већ више од половине целокупне суме. Узмимо да се овакав посао мора радити најмање 1—2 год. Рачунајмо ту још скеле, блато, гипс, моделе и т. д. и још да ће се из те суме плати!и и председавајући члан Југу-а онда излази, да кад уметник сврши споменик и постави га на место, њему не остаје готово ништа за труд и уметност. МИ само место, изабрано за споменик такво је да се уметник ма колико да је духовит, морао борити са великим тешкоћама. Затворити једну од главних улица спомеником, који је око 6 метара висок и који услед материјалних околности искључује архитектуру, апсолутно је немогуће аи без икаквог ефекта. Споменик на овоме месту, може бити само са архитектонском замисли, само тако може споменик да затварл ону широку стазу и да има ефекта, и'само се тако може бронза да истакне и одвоји од зеленила. Не треба бити уметник па одмах видети како рђаво изгледа бронза у зеленилу. Она нема никаквог израза губи, се већ са мало веће даљине. С тога бронза увек захтева архитектуру за залеђе. Стога је и наше мишлење да ни један од награђених пројеката не одговара месту које је одређено. Требало би споменик поставити у вароши где би он добио веома на ефекту или други пројектовати под другим приликама а са више материјалних жртава. Ми можемо да тврдимо да смо услед оваког постављања споменика, изгубили лепоту калимегдана, он нам је пресекао парк а улицу отворио те њиме изглед покварио. Све ове моменте морао је уметник имати у виду, и био је спутан сумом која му је стављена на расположење. Па је се и сам председавајући члан оценивачког суда и изразио да сумња чак да се и један од подесних пројеката може за суму од 40000 дин, извршити. Овде ми можемо само да се уверимо, да их за овај задата « није водио ћивтински интерес. |

Резултат конкурса, доласком г. Роберта Робертовића — Баха, члана петроградске академије уметности, показао је ово што и ми