Srpsko kolo

Год. I.

српеко коло

Стр. 11.

Дјеци су, донекле, слични и болеснмци на плућима, и њима нарочито треба много добра ваздуха. Како ту стојимо? У нашем народу укоријенила се рђава предрасуда, да болеснике треба топлити. Покривају их, ложе им пећи, а не отворе им оно мало пенџерчвћа по неколико дана, Како могу болесне џигерице оздравити, кад их још јаче трујемо оним, што им је и задало болест, т. ј. поквареним ваздухом? А сад да пријеђемо на желучане болести. Што је њихов узрок? Наш народ зна бити штедљив. То је врлина, али коју често оставља, кад навали на њега она разметљивост, па троши више него што би требао и смио. То не ваља, али исто тако и на ово мора пазити: да у штедњи не прекорачи границе. Наше се тијело у раду троши. Што се иетроши, то треба надокнадити, а накнади се храном. Чим та храна буде снажнија, биће и тијело способније да издржи већи напор, биће издржљивије. За то штедјети од својијех усга, нема смисла. Чим горе једеш, слабије ћеш радити, мање ћеш заслуживати. Отуд излази још и ово: чим више радиш, мораш боље и јести. Ми радимо баш обратно. Зими, кад престану велики послови, ми се онда частимо, љети, кад се највише ради, ми онда кубуримо. Промислимо о том сами, па ћемо видјети, да то не ваља, да гријсшимо против своје природе кад тако чинимо. Већ видимо по мало, откуд љети толике болести под жличицом у желуцу. Али то још није главно. Хранимо се и ми људи и наше жене лоше. И жена ради цио дан на њиви, уморна је, она је дошла у вече кући, па јој се зато није дало да спреми кућу. У јутро је рано отишла на посао и опет није почистила, и тако се смет око твоје куће гомила. А ти се слабо храниш, па ти се неће, да радиш и оно ; што по твом минЈљењу и није нужко, и тако остаје неспремљена и штала, свињац, двориште. Гомила се ђубре, не одважа се смет, не спрема се, не пере се. Није само блато у соби, него и у кухињи. Грозота је погледати лонце, ,у којима наш народ себи куха храну. И та нечистоћа око тебе улази, мало по мало, али стално, и у тебе. Уносиш је у уста рукама, јер их ниси опрао пријејела, уносиш је и самим јелом, јер је прљаво оно, у чем си га спремио, јер га честито ниси опрао прије него што си га обарио, јер је нечисто и оно, у чем си га кувао, и оно из чег си га јео, и оно с чим си га јео. Ми смо се толико навикли и огрезли у нечистоћи, да има добрих газда, који имају пар коња и волова, а немају чистог ручника! Чистоћа је, веле ; пола здравља, па није чудо да су код нас честе толике болести, кад не пазимо на чистоћу. Други, просвећенији народи далеко више пазе на своје тијело. Ако ми хоћемо да негујемо своје

тијело, морамо га држати чисто. Нечистоћа је онај непријатељ ; који нас јако убија. Настојмо за то да буде чист ваздух који дишемо и јело које једемо, кућа у којој живимо и одјело које носимо! Д-}> Димоки!,.

Шта се збива у нас и у свијету. Шта се ради у Србији. Ви сте чули, да је прије пет мјесеци, 29. маја (11. јуна) погинуо у свом диору у Биограду српски крал. Александар и његова жена, краљида Драга, њезипа два брата Никола и Никодим Лувевица и јопг два министра и неколико Официра. Тај се догађај рашчуо по цијелом свијету, па су новине у свијету свакојако писале. Вило их је доста, које су рекле, да је тако морало бити, а било их је и такових, које су ружиле и грдиле и Србију, и Србе у Србији и све Србе скупа од реда. Дабогме, да је то жалосно, да српског краља убнјају српски ОФИцири, јер се људи не смију убијати, а Александар је био и краљ. Е, ал' шта ћеш брате мој. Догађало се то много пута, па су и Руси убијали своје цареве, Енглези и Французи своје краљеве, а уби;али су их зато, што им је требало бирати од два зла мање: или да пропадне народ и држава или да нестапе опака краља. Тако ти је било у Србији. Краљ Александар први (I.) давао народу права и заклињао се, да ће та права чувати, па своју заклетву газио. Народне људе гонио и бацао у окове и тамницу, гонио свакога онога, ко се усудио да слободно и отворено говори и пише, за своје доглавнике, себи уз кољено, узимао људе, који нису били дорасли и нису знали, како треба управљати државом, најбоље српске ОФИцире гонио из војске и бацао их у пензију, а на њихова мјеста метао своје миљенике. Ни то му још није било доста, иего прије три године оженио се с удовицом једном, која је била од њега старија скоро петнаест година и која је била на злу гласу. Свако се у свијету ругао и Србији и српском краљу и српској краљици, држава српска изгубила сваки углед у свијету и дошле биле, што Србин каже виле к очима. Још кад се чуло, да краљ Александар хоће за свога насљедника да узме брата краљичина, који је био рђав момак до зла Бога, онда се превршила мјера. Српски ОФицири уђоше ноћу у двор и убише тога краља и ^раљицу. Послије неколико дана састала се народна скупштина или сабор, па изабрала једнодупиш Петра I. Карађорђевића за краља и уједно одредила, да у Србији вриједе слободни закони, што их је краљ Александар укинуо још прије дванаест година. Краљ Петар I. унук је Карађорђа Петровића, Црнога Ђорђа, како су га Турци звали, јер им је био црн у очима. Он је први ослободио са српским јунацима Србију од Турака. Његов унук Петар I. примио се да буде краљ и дошао је послије избора у Србију. Народ га радоспо дочекао, јер Је он владар, какав треба да буде. Он је прави Србин, тукао се за вријеме босанско-херцеговачког устанка с Турцима, и био у Хрватској. Живио је дуго у туђем свијету, у Швајцарској, па стекао много знања.