Srpsko kolo

Год. II.

СРПСКО коло

Стр. 5.

осталим Словенима добро желе, а желе нам тако добро, да би нас у кашици (жлици) воде прогутали. Балтичка морнарида. Руска балтијска флота спремна је за пут и новине су јавиле, да се већ кренула из Русије на далеки азијски Исток. Ако ова флота, којој на челу стоји адмирал Рождественскиј, дође у Азију срећно, а Портартур дотле не падне, промијениће се ратна срећа и на мору.

Слике из рата. Жалостиву слику пружа с ратног поља у „Руском Слову" В. И. Немировић Данченко: Овај час сам се вратио с позиције измучен, уморан, и — срамота ме је. Десно и лијево иду људи, који имају од мене више права на одмор. Та ти људи девет већ дана не знају штајето покој. Али није ту само умор. Измучени и једва се држећи на ногама, стану и пожудно гледају на нас. У вагону је, у коме се једе, војнички шчи (слично чорби с кељом). —- Што ти је, голубе? — Хљепца бих. Пружих му новаца. Не ће да прими. — Најпокорније благодарим. Ја бих хљепца.... Већ два дана не једемо. Ми смо раздали, све што је у нас било. Наши војници такође. За један сат у читавом возу није било ни комадића круха, а људи су ишли и ишли, и просили само „хљепца", с далеких позиција, камо је било немогуће интенданству доставити товаре за храну. И нико, нико не узима новаца. Само слушам тужне, жалостиве молбе „Хљепца бих". * Црта он и други један догађај, како је ондје, гдје се он привремено нашао и гдје је било хране, из даљине од неколико врста дојурио на коњу један официр генерала Мишченка. — Тако вам Бога, дајте генералу јести, дајте ма што. Наши дадоше што могоше: пола боце ракије, хљеба, меса и нешто конзерава. Био је ван себе од радости. Руке су му дрктале, свега га је облило црвенило. — ХваЛа вам велика. То је весеље. Данас ће бити празник. Ми већ нисмо видјели мјесец дана што слично. И све поигрива на седлу. Не одмарајући се одлети натраг са својим драгоцјеним бременом. * Други један официр помијешао се међу нас. Зову га да једе што има.

Он захваљује. — Ја сам већ заборавио, како се једе.... тихо, тихо говораше. — Па од чега живите? — Од чаја. Болан је сав. Дркће.... Наклапио се на чај, а у њега младо, лијепо лице и зуби тако славни да би, што но кажу, кост прегризао. * Дописник истога листа саопћава ове занимљиве црте о томе, како се руски војници владају према заробљеним Јапанцима: Држање наших војника ггрема заробљеним Јапанцима лијепо је да не може бити љепше. Али за то Китајце, који су ухваћени за вријеме боја да дају знакове или да шпијунишу, не може руски војник да трпи, и само дисциплина суздржава их од линчовања (убијства од гомиле). Ја сам гледао такав призор. Група заробљених. окружена пратњом, стала је да се одмори. Међу заробљенима је један јапански војник и два Китајца: шпијуни знакодавци. Јапанац: одјевен по свом начину, сједи сасвим слободно. Китајци су везани међусобно перчинима. Из оближњег одморишта долетјеше војници да виде заробљене. Из гомиле радозналих падале су примједбе: — Паде ли, брате Јапоша, у ропство, паде ? Ну, ничево, ништа то, сједи само... Не ће теби зло бити! — обрати се стријелац Јапанцу. — Шта би му било зло? одврати други. — Та он иде за своју отаџбину, онако како се заклео. — Заиста, тако је! — зачу се глас. И војници, жалећи Јапанца, од ријечи пријеђоше на дјело — сваки је, утркујући се, пружао Јапанцу неко хљеба, неко дувана и друго. Јапанац се смијешио, често устајао и клањао се. — А гле Китајаца, гле — зачу се глас из гомиле — требало би их објесити о прву грану — и то одмах! — У... у... продане душе, — додаје други, растргао бих те гадове. Тако нас издаде такав један на бријегу — и осуше се на нас гранате. — Лице овог стријелца пламтило је од љутине. — Земљаче! 0, земљачићу ! -— окрене се он подофициру, заповједнику пратње (конвоја). — Допусти ми, брате, да те подлаце намлатим шакама.... — Гле ти њега, — одазва се подофицир. — Ја ћу теби шаке показати.... Не знаш ти конвојне службе?.... Неписмењаче!... и срдитим гласом викну: Купи се и одлази! Ђаволе!

Савјетујте своје рођаке и пријатеље да купују и читају овај лист.