Srpsko kolo

Год III.

СРМСКО коло

Стр. 'С

се опоравише од рана, које им зададе Демир и синови Бајазитови у својој међусобној кавзи. Турска је већ тада била силна држава, најмање пет пута већа од тадање Србије. А уз то други хришћански народи нису мислили на то, да "ће Турци, пропане ли Србија, ударити и даље. Особито су у том гријешили Мађари. Мјесто, да помажу Србима, они су на Србе још ударали иза леђа. Чим је Ђурађ засио на пријесто затраже Турци да им преда Србију. У исто доба ударе Мађари на Србе и отму Биоград. Ђурађ се у невољи помири с Турцима, али им мораде дати градове Крушевац, Ниш, Голубац и своју лијепу кћер Мару за жену Мурату другом, Турском цару. Ђурађ подигне себи тврди град Смедерево за пријестоницу. Али Турци нису дуго мировали. Са двије стотине хиљада момака ударе они на Србију и преплаве је. Ђурађ отидне у Мађарску, да тражи помоћи* У Србији остаде у српским рукама једино град СмеДерево и Ново Брдо. Турци их опколе са грдном војском. Смедерево су бранили два јуначка сина Ђурђева, Стеван и Гргур. Али кад несТаде хране, мораде се град предати, јер Мађари не дадоше помоћи. За двије године освоје Турци и Ново Брдо и ослијепе те исте године оба Ђурђева сина, који су дотле били у тамници турској. Кад Мађари видјеше како пропаде Србија и како Турци почињу проваљивати преко освојене Србије и у Мађарску, препадоше се љуто. Брзо стадоше купити војску, да ударе на Турке. С том војском провале у Србију, а с њима и Ђурађ. Ђурађ позва српски народ да се диже на Турке. И збиља, народ се листом диже. Турци буду много пута потучени, те су морали вратити цијелу Србију Ђурђу. Да су Мађари хтјели ићи даље с Ђурђем, били би Турци још даље протјерани, али Мађари се вратише. Тако Ђурађ опет завлада Србијом. Послије десет година опет Турци груну на Србију, године 1454. Јуначки војвода Ђурђев Никола Скобаљић потуче их до ноге. Тада се сам турски цар крене на Србију са силном војском. Никола дочека и ову војску са својом малом силом. На ријеци Трепањи заметне се крвав бој. Турци потуку Србе, ухвате рањена Николу и оца му, те их обојицу набију живе на кол^е. У то је Ђурађ скупио војску, дошли су му у помоћ Мађари под Јанком Хуњадијем (наш народ зове га у пјесмама Сибињанин Јанко) и потуку Турке. Годину дана иза тога умре стари Ђурађ у дубокој старости ц заврши тако свој мучни, крвави живот. Три године иза тога ударе Турци опет на Србију, 1459. године и сасвим је освоје. Од то доба па све до 1804. год., била је Србија под турском власти, у турском ропству.

Српски великаши, који се иза смрти цара Душана почеше као бијесни вуци клати међу се, мјесто да се сложе против Турака, ископали су гроб Србији. Бадава је касније било све напињање и мука цара Лазара, сина му Стевана и Ђурђа Бранковића. Србија, сатрвена великашком неслогом, није се више могла сама одупријети Турцима. Она је морала пропасти и пропала је. Послије пропасти Србије од свију српских земаља остала је још слободна Босна и то још за мало времена, и мала Црна Гора, за увијек. У идућем броју рећи ћу вам коју о Босни, јер о тој српској землзИ говорили смо до сад само узгред, у оним приликама, кад је Босна потпадала под власт Србије. Али много времена била је Босна слободна, а доста времена и под владом мађарских краљева.

Мајка српског јунака. Мајка жељка сина Вељка с поља Косова; Жељкује га и страхује, ноћу не спава. Сама га је опремила, што га жељкује? Знала га је куд га шаље, па што страхује? Јер је мајка, није камен, за то жељкује; А синак јој млад и зелен, за то страхује. Ал' ево ти старој мајци до три гласника: Прва стиже соко птица: „Зачео се бој." Друга птица кукавица: „Рањен синак твој." Трећа птица голубица: „Издахно је већ." „Стан'те, птице!" вели њима мајка Вељкова, „Хоће л' узбит' душманина српске деснице? „Хоће л' образ освјетлати сложне делије?" Три гласника одлетјеше, ништа не зборе. А мајка се богу моли сву ноћ до зоре. Ноћ трајала стотинама дугих година; Мили боже, је л' ти стигла њена молитва!? „Снохватице" Змајовине.

Шта кажу љенари. Од чега да се чувамо љети. Пише д-р Пернањски од ГТерник-града. Милине и удобности, којима нас љето обасипа, неизмјерне су. Сваки поглед на бујни живот у природи, којим живи најситнија биљчица исто тако као и најсавршенији створ природин, човјек, надахњује нам љети душу животним надимом. Ми видимо, како се то све животом надмеће, савлађујући и обарајући једно друго, онако мимогред, дижући се опет и цвјетајући, а све по реду, који у природи влада. Живот је позајмичан; један живот се одржава и буја пропадањем других живота, вјечна борба за одржањем утамањује тма живота, да би се други могли одржати. Па таки је и човјеков живот; и он је у вјечној опасности, да