Srpsko kolo

Год III.

СРПСКО КОЛО

Стр. 3.

ском цару. Уз то су онда католички попови имали велику моћ, били су први доглавници цареви, па су гледали силом и милом, да све људе других вјера покатоличе. Али сви они брзо су се увјерили, да је Србе немогуће покатоличити уједаред, од првог маха. Зато су католички попови измислили нешто, с чим ће Србима замазати очи, па их мало по мало иза много година покатоличити. То је била: Унија. Они су пустили Србима, да им свештеници служе службу, као и прије, да им се свештеници носе као и прије, пустили су им у цркви све уређење као и прије, само нека признаду папу за врховног поглавара. Ето то је унија. Мислили су, православни су Срби луди, па ће се подврћи папи, само кад на поповима виде исте мантије и браду, а у цркви слике, књиге и пјевање. А кад се Срби навикну на папу, мислили су они, да ће се Срби и на друге ствари у католичкој вјероисповјести почети навикавати. То је био план католичких попова и ондашњих царева и њихових министара. Чим су се Срби преселили овамо, почели су они да свој план извршују и то најприје у данашњој бјеловарској жупанији. Ту су Срби, који се населише око 1597 године, дигли свој манастир Марчу (близу Иванића), гдје је и први српски владика у Хрватској столовао. Послије смрти тога првог владике Василије постане владика Симеон Вратања, који се поунијати на наговор загребачког бискупа и друге хрватске господе. Ето, то је први Србин УниЈат. Од тада започеше зла за Србе по Славонији, па се наставише и по Хрватској. Све власти, па и сам надвојвода Фердинанд, који је послије постао цар, навале на Србе. Фердинанд је заповиједио „да капитани помогну (новом унијатском владици) оружаном руком, ако би се Власи (звао је Србе Власима) опирали одредбама владинијем". Кад је овако писао и заповиједао сам будући цар, знате, како су власти ниже радиле. Србе су батинали, у тамнице бацали, убијали, земљу им отимали, такр да су се многи Срби враћали у Турску. Ја не могу све приповједати, већ ћу само нешто рећи. За вријеме тих прогона умро је у тамници православни владика Максим Предојевић око 1640. године, Гаврило Мијакић око 1670. године, 14 српских калуђера марчанских и лепавинских бачено је на галије 1872. год. и игуман Симеон Нијемчевић. Кад је тако рађено са владикама, можете мислити шта се радило с народом. Зло је било толико, да је народдигао буну 1666. год., 1672. год., да је народ ударио 1678. на манастир Марчу,

који су унијатске владике себи отеле, да се народ побунио опет 1718. и 1736., и 1753. г. и истјерао унијатског владику, да је 1739. запалио народ Марчу, док је најзад посве није срушио. Све су те буне биле у крви народној угушене, али народ се опет бунио. Тако је то трајало преко 150 година у ондашњем вараждинском ђенералату, све до цара Јосифа. Али велике користи нијесу имали, јер се српски народ поред свију зала чврсто држао православне вјере. Мало их се покатоличило и поунијатило у Славонији. Али није боље било Србима ни у Лици и Банији, особито у Лици. Прогањање Срба православних у Лици и Банији почело је око 1700. године. И ту се радило све што и у Славонији, бијење, затварање, мучењс, отимање. Срби су се често морали оружјем бранити па у љутњи су и убијали оне, који су превјерили. Уз то су Срби морали славити католичке празнике, морали плаћати католичким поповима десетак и разне глобе, нијесу смјели зидати цркава, морали су ићи на католичке прошенције, (литпје, процесије) и тако даље. Власти нијесу дале, да се постављају српске владике, православне свештенике су батинали. Најзад је један унијатски свештеник једног православног свештеника у Жумберку зауларио, свезао га за јасле у коњушници и нагонио га, да једе из њих, па му опет није било ништа. И ту је долазило до буна, а особито 1712. године у Банији (крајеви око Глине, Петриње). Премда су муке српске биле велике, ипак се грдна већина одржала код православне вјере. Покатоличени су Срби око Прилишћа, Росопајника, Сења, Новог, Рибника, Ејелаја, светог Јурја, Крмпота, Јабланца, Красног, Загона, у личкој и модрушко-ријечкој жупанији, па и неки Срби ближе градова у Банији. Поунијаћено је око пет хиљада српских душа у Жумберку, код Карловца. Највећа су се зла била оборила на Србе за вријеме царице Марије Терезије, тако да многи Срби не могоше издржати, већ их се на сто хиљада исели из Славоније, Бачке и Баната у Русију, под водством официра Текелије, Хорвата и Шевића. Текар за цара Јосифа, иослије 1780. године насташе и за православнс Србе бољи дани. Радило се и послије, али тајно и мирније, не оковом и оловом као некада. Ето, видите, што су Срби дочекали у новој домовини, за коју су пролили море крви. Било им је као у Турској и горе, јер су многи бјежали од зла натраг у Турску,_ а други се селили у далеку Русију.