Srpsko kolo

Год 111.

СРПСКО К0Ј10

Стр. 3.

торбу и срећу својих породица, своје службе и положаје ставила на коцку. Јер знајте, кад дођу важни часови, у којима се ради о срећи и добру народном, онда ваља све заборавити и све метнути на жртву осим те среће и добра народног. И кад се народ на то одлучи, знајте да може све добити и постићи, јер ко је кадар да се одупре цијелом народу. Чувени српски пјесник, владика црногорски, Петар Петровић Његуш, вели у једној пјесми: Без муке се пјесма не испоја, Без муке се сабља не сакова, На муци се познају јунаци. Стога кличемо: Живио руски народ, који се држао ових ријечи, радећи по њима и дао му Бог сваку срећу у слободној, народској Русији! А.

Крвопролића у Аустрији. Скупа је сваком своја глава, али је скунља онима који имају већа права у држави, него онима који немају права као други. Дође час кад је човјеку лакше једанпут мријети, него умирати лагано цијела вијека у патњи, а особито онда, ако зна да ће својом главом барем својим синовима и унуцима прибавити права, којих се он није науживао. Највеће је право у држави, право гласа. Кад сваки одрастао човјек у народу има то право, онда је народ сигуран, да ће се у држави управљати по народној вољи, да ће се у свему на народ обзирати, јер онда народ има у шаци својој оне, који управљају и може их стјерати с власти, ако не раде о добру народном. Сила и мито може завести стотину двије људи, да гласају по вољи владиној, али не може хиљада и хиљада. Ето зашто је важно опће право гласа. Зато су се народи свуда борили дуго и тешко за то право, док га не добише, а негдје га још немају као ни код нас. Читате колико крви Руси пролише, док не извојеваше то право, јер им га је цар, обећао. Ни у Аустрији нема народ тога права. Ни тамо стотине хиљада људи немају право гласа за сабор, и ако све терете подносе, а у сабору се о њиховој кожи ради. Кад у Аустрији чуше како Руси извојеваше од владе многа права, поче и тамошњи народ тражити право над правима: опће право гласа за саборске изборе. По читавој земљи држе се скупштине, у којима народ тражи то право. У градовима, гдје има силесија фабричких радника, почеше се по сокацима купити десетине хиљада радника, па идући под барјацима стадоше клицати и викати, да им се да право гласа. Најприје се почело у Бечу. На педесет хиљада радника ишло је градом и

тражило опће право гласа. Властима то не би мило, те послаше на раднике полицију, која се сукоби с народом, те дође до страшног крвопролића: на двије стотине душа би рањено. Иза тога заредаше се радници дизати и по другим градовима: по Златном Прагу, Брну, Линцу, Грацу Трсту, Кракову, Лавову и осталим. Ни у Златном Прагу не би народ сретнији. И ту се проли крв: што мртвих што рањених било је опет на двије стотине душа. Исто тако проли се народна крв и у Кракову у Галицији, али у мањој мјери. У осталим градовима пролазе народне скупштине без крви. Али народна крв не би проливена узалуд. Влада се препала неммра, те је обећала, да ће испунити народну вољу, само позива народ да се смири. Жао нам је невине крви јадног народа, али барем кад из ње ниче сјеме народу корисно. Народ ће у Аустрији дакле ускоро добити то право Камо среће да га и наш народ што скорије добије.

Српска повјест. 23. Први \Јстана1< \? Србији од 1804—1813 год. I. Вуна на дажије. 1788. године завојшти аустријски цар Јосип у договору са руском царицом Катарином на Турску. Као и увијек прије аустријска војска удари са главном силом на Турке у Србији. Српски народ се листом дигне против Турака и пристане уз аустријску војску. Међу српским устаницима био је најчувенији кнез Алекса Ненадовић. Ово се ратовање отегло доста дуго, па кад умрије цар Јосип, помири се цар Леополд његов насљедник с Турском. Србија опет остаде под Турцима, а Турци обећаше, да неће никог прогониТи, што је био пристао уз аустријску војску и да ће из Србије протјерати јаничаре, који су Србима правили највеће зулуме. Србима је било криво, што их јс Аустрија и опет преварила, па је Алекса Ненадовић, кад су му нудили да остане у аустријској војсци као официр рекао: „Ваш цар оставља мене и цео народ српски, као и његови стари што су наше прадедове остављали; зато идем натраг преко Саве, а немам писара ни других учених људи, но ћу ићи од манастира до манастира и казивати сваком калуђеру и попу, нека у сваком манастиру запишу да више никад ко је Србин, не верује Немцу (Шваби)! " То тако некако и јест, јер Срби у Србији никог више не мрзе као Швабе (Аустрију). Турци испунише поштено своје обећање. Бећир-паша протјера из Србпје јанпчаре п они