Srpsko kolo

Год IV. СРПСКО КОЛО Стр. 3.

од тога доба све до сад влада Црном Гором. Он је видио, како су они потурчењаци велико зло учинили, и како ће пропасти Црна Гора, ако они остану у њој и даље. С тога се он стане договарати са православним Црногорцима, да очисте Црну Гору од потурчењака. Тешко је то иијло , јер многи су међу потурчењацима имали рођака. Али најзад се договоре, те око Божића 1702. у један дан ударе сви на потурчењаке, многе покољу, многе поврате у православну вјеру а неки утекну. Тако се ЦрнаГора ријешидомаћих непријатеља и одтада дахну слободније душом. Послије погибије потурчењака навале Турци с великом силом на Црну Гору, да се освете, али буду од Црногораца страшно смлављени. Данило је био ваљан, јуначан владар црногорски. Њиме почиње славно доба црногорских бојева с Турцима, који прије њега баш нијесу тако јако на'заљивали на Црну Гору. Јјанило је ишао и у Русију силном руском цару Петру Великом, молећи помоћи за Црну Гору. Од тога доба Руоија је увијек помагала Црној Гори. Данило је умро хиљаду седам стотина тридесет петегодине. (1735.г.)

Босанка. Сликао Ђорђе Ваштаг.

МЈесни суд.

У сеоским опћинама, кад се ради о споровима (парницама), у којима вриједност парнице не надмашује 60 К, суди мјесни суд. Сваки мјесни суд састављен је из мјесног судца, његова замјеника и неколико присежника. Опћински одбор бира их на три године, а бан потврђује избор само мјесног судца и његова замјеника. Мјесни судац може бити сваки човјек писмен, стар 30 година, ако стално станује у опћини и ако није осуђен или став-

љен под оптужбу ради каква злочина и преступка, а и прекршаја, који је почињен из користољубља (крађа, превара кад нису злочин и т. д.) и који вријеђа јавну ћудоредност (прељубство, блудност међу родбином, сводство, забрањене игре, пијанство и т. д.) Мјесни судци не морају бити плаћени. Тужба се подноси суду усмено или писмено. На тужбу уриче се"рочиште за расправу. На расправи најприје тужитељ своју тужбу образлаже, то јест опширније него утужби говори што хоће и зашто. На то бива саслушан туженик. Кад су обадвиј е странке саслушане, судац мора пробати, да их мирно нагоди. Ако неће да се нагоде иде расправа даље. Суд ће гледати сада, да се освједочи, увјери, што је истина од онога, што су странке тврдиле, те ће зато преслушати свједоке, вјештаке, обавити очевид, прегледаће исправе (то јест оно, што је на писмено метнуто; кад странка која има писмену обвезу, признаницу, уговор и тако даље). Све се на расправи обавља усмено, расправајејавна, тојест, могу јој присуствовати, бити на њој, и други људи, којих се ништа не тиче читава ствар. Пред мјесним судом се не смију људи заприсизати. Кад се расправа сврши, судац ће одредити да странке и други свијет изађу из суднице. Сад ће суд вјећати, како да ријеши парницу, по правди, истини и поштеној својој души. Ако се не могу сложити присежници, одлучан је глас судца; како он рекне онако ће бити. Кад осуда буде изречена, опет се у судницу пуштају сви и судац јавно проглашује осуду. Странке могу пред мјесним судом саме водити парницу или опуномоћити другу особу, осим адвоката* да је води мјесто њих. Само