Srpsko kolo

Год IV.

СРПСКО коло

Стр. 3.

Прегледали смо дакле у „Српском Колу" прошлост (повјест) Срба од најдавнијих времена до најновијег доба. У годину и по дана исприповиједали смо повјест свију Срба, и оних у негдашњој Србији, па затим у Турској, садашњој Србији Црној Гори, Босни и Херцеговини и Аустро-Угарској. 0 најновијим временима говорићемо још.

Удаја сестре Љубовића. Од како је свијет постануо, Није љепши цвијет процватио, Него што је овијех година Насред равна поља Невесиња, У дворима бега Љубовића Процватила Хајкуна ђевојка, Мила сеја бега Љубовића, Лијепа је, љепша бит' не може: У струку је танка и висока, У образу б'јела и румена, Као да је до подне узрасла Према тихом сунцу прољетноме; Очи су јој два драга камена, А обрве морске пијавице, Трепавице крила ластавице, Руса коса кита ибришима; Уста су јој кутија шећера, Б'јели зуби два низа бисера; Руке су јој крила лабудова, Б'јеле дојке два сива голуба; Кад говори, канда голуб гуче, Кад се смије канда сунце грије; Љепота се њена разгласила По свој Босни и Херцеговини. Њу ми просе многи просиоци, Осим свију двоји досадише; Једно ми је старац Мустаф-ага Из Крајине од Новога града, А друго је Зуко од Удбиње. У једно се вече састанули На просидби лијепе ђевојке: Старац даје хиљаду дуката, И сувише од злата тепсију, На тепсији исплетена гуја, На глави јој алем камен драги, Према ког се може вечерати У по ноћи, као у по дана; Зуко даје дванаест дуката; Јер у Зука нигђе ништа нејма, Осим сабље и дебела ђога, С којима се рани по крајини, Као соко с крил'ма по облаку. Тад' брат сеји стаде бесједити: „О Хајкуна, мила сејо моја! „Тебе мајка како је родила, „Одмах те је другом нам'јенила; „Сад те просе многи просиоци,

„Осим свију ови су најбољи, „Који су се у двору састали, „По имену старац Мустаф-ага „Из Крајине од Новога града, „У њег' има благо небројено, „Раниће те медом и шећером „А одјеват' свилом и кадифом; „А друго је Зуко од Удбиње; „Но у Зука нигђе ништа нејма, „Осим сабље и дебела ђога; „Сад ти бирај, мила моја сејо! „Кажи брату, за ког' волиш поћи". Сеја брату тихо одговара: „Вољан буди, мој рођени брате! „Ја ћу поћи за ког ме ти дадеш; „Ја б' вољела за млада јунака, „Макар нигђе ништа не имао, „Нег' за стара, макар богатога; „Није благо ни сребро ни злато, „Већ је благо, што је коме драго". Братац сеју не шће послушати, Већ је даде преко воље њене За Мустафу старца од Новога, Кад Мустафа оде своме двору, Купи свате, да води ђевојку, И позивље од Удбиње Зука, Да му носи барјак пред сватов'ма. Скупише се кићени сватови, И одоше по л'јепу ђевојку. Кад дођоше двору ђевојачком, Ту сједише три бијела дана, А четврти данак устадоше, Поведоше лијепу ђевојку. Кад су били преко поља равна, Тад' говори лијепа ђевојка А на уво свом ручном ђеверу: „Ој ђевере, мој злаћен прстене! „Које ми је суђен ђувегија?" Ђевер снаши тихо одговара: „Снахо моја, Хајкуна ђевојко! „Обазри се с десна на лијево, „Па погледај оног ихтијара „Штоно сједи, као ефендија, „У црвеном сниском тетривану, „Б'јела брада прси му покрила: „То је главом старац Мустаф-ага, „Оно ти је суђен ђувегија". Тад' ђевојка натраг се обрну, Кад га виђе од срца уздану, Пак ђевера опет запиткује: „Који оно јунак на ђогату, „Штоно барјак у рукама носи, „Црне брке уз образ привио?" Ђевер снаси право казиваше: „Оно јесте од Удбиње Зуко, „Који те је у браће просио, „Просио те, ал' те нису дали". Тад' ђевојка на земљицу паде,