Srpsko kolo

Год. IV.

СРПСКО КОЛО

Стр. 7.

боди од власти фрушке државе (од Немаца). Мислио је да ће се то најбоље моћи, ако остави латинску цркву па се окрене православљу. Стога пошаље посланике у Цариград грчком цару Михаилу, и замоли га, да му пошаље учитеље, који ће их учити правој вери на њихову, словенском, језику. Цар није имао ученијих, поузданијих људи од св. браће, који су уз то знали још и словенски, те их одреди да иду у Моравску. Пре него што ће поћи на тешки пут, св. Ћирило је извео једну велику мисао: од грчких и неких других слова састави словенску буквицу и преведе најглавније што треба за службу Божју са грчког језика на словенски. С тим се кренуше браћа 863. године у Моравску. Моравци листом прионуше око словенске службе, јер су је разумели. Али то не беше по вољи немачким епископима. Морали су апостоли ићи у Рим папи, да се правдају. У Риму умре св. Ћирило 14. фебр. 869. Папа благослови рад св. апостола и словенске књиге и постави Методија за архиепи■скопа Моравске и Паноније. Но ипак немачки свештеници, кад се Методије вратио у своју епархију, нису престали гонити га, шта више га ухватише и затворише, и тек га онда пустише (873. год.), када им папа то преко посланика нареди. Борећи се тако за словенски језик у цркви, умре св- Методије 885. године. После његове смрти дигну се Немци опет, окрену новога папу, те овај забрани да се у Моравској служи на словенском језику Ученици Методијеви не имадоше куд, него се спустише доле међу Бугаре и Србе те и ови тако сазнаше за словенску службу и словенско писмо; из Бугарске се брзо раширила служба и у Русију. Међу Моравцима, Чесима и Словацима опет се поврати латинска служба, а православни Словени, како онда примише у аманет дело св. словенских апостола, тако га сачуваше и до данас. И сада Руси, Бугари и Срби служе у цркви на језику св. браће Ћирила и Методија. Они нам дадоше прву књигу и слов. писмо, те заслужују да их ми Срби славимо као своје прве учитеље и просветитеље. —• Св. Никодим архиеп. срп постављен је за архиепископа 1317. а умро је 1327. год. 21. Цар Констаптин и царица Јелена. Цар Кон■стантин се родио 274. год. и био је римски цар од ■306—337. год. Постао је хришћанин на чудан начин. У рату са противником својим Максенцијем (312 год.) јави му се на небу ватрен крст и он зачу речи: „Овим знаком ћеш победити". Константин метне на своје заставе крст а на штитове војника почетна слова Исуса Христа, и победи свога непријатеља. Идуће године изда наредбу да се хришћанска вера не сме гонити и поврати хришћанима све цркве Мало по мало поста (од 316—323.) хришћанство државна вера. Цар је пренео столицу римске царевине из Рима у Цариград и председавао је 325. никејском сабору на којем је сузбијена Аријева јерес и састављен Символ Вере до осмога члана. Св. Константин је умро 22. маја 335. год. — Његова мати беше царица Јелена. Као побожна хришћанка ишла је у старе дане да се по- ј

клони Гробу Господњем и тамо сагради на Гробу цркву. На чудан начин пронађе у Св. Земљи крст Господњи Умрла је 326. год. 22. Мај. Св. кнез Јован Владимир. Владао је крајем X. и почетком XI. века у Зети и Подгорју. Погинуо је 22. маја 1015. Удовица његова сахрани га у Елбасану у Арбанији, а народ га ради његових богоугодних дела слави као свеца и иде његовим моштима на поклоњење. 2. Силазак св. Духа. (Духови или св. Тројица). Педесети дан после Пасхе славили су Јевреји спомен на дан када су, после преласка преко Црвенога Мора на Гори Синајској добили десет заповеди Божјих. Тога дана, како се чита у св. Писму, беху сакупљени апостоли на молитви. Наједанпут се зачу с неба шум, као да се диже бура, и испуни цео дом. У дому се појавише језици огњени, који су светлили али нису жегли, и спустише се над главама ученика, и сви се испунише Духа Светога. У славу тога догађаја установљен је још у апостолско доба овај празник. Литургија се тога дана спаја с вечерњем, на којем се читају молитве уз клечање. — Обичај, да се црква окити гранама и да се за време службе држи у руци цвеће и трава, беше и у Старом Завету. Цветови код старих хришћана беху знак дарова Духа Светога. Гране и цветови .зановљенога пролећа означују зановљење људи силом св. Духа који је тада сишао.

„И мени је то помогло". „Што ковача лечи, то кројача сатре". Немачка нар. пословица. На свету је ипак највише — лекара... а код нас их је на сваком кораку. Мало ко да не зна лечити. Чим се пријатељ пријатељу потужи, одмах га овај преспе саветима: — има поуздан лек за њега. Или га је већ сам на себи окушао, па ће с поуздањем рећи: „И мени је то помогло", или је „ту болест имао неко од његових другова, па чим је тај лек узео, као руком однешено"... По селима су то махом домаћи лекови, који се с колена на колено наслеђују, а по варошима чувају породице годинама какав стари рецепт од овог или оног чувеног лекара, па га редом позајмљују, чим коме затреба. На тај начин доктори и у најотменијим кућама наилазе по гдекада на читаве завежљаје избледелих, масних рецепата са обележјем: „прашкови од грознице", „за отварање", „за пролив", „за апетит", „од кашља", „против задухе", „за избацивање" итд. Чим ма ко у кући или у суседству оболи, тражи се одмах тај завежљај, па се одабере таман онај рецепат, који ту болест лечи. Морам признати, да сам се таком схватању болести и лечења увек чудио. Још могу разумети, кад се тим начином послужи необавештен, прост сељак — нарочито, кад му је лекар.