Srpsko kolo

Стр. 4.

СРПСКО К0Ј10

Год. VIII.

шта то све значи. Куен се изговара Рауху, да сад нема времена расправљати с њим о стварима у Хрватској. Раух се сав бијесан враћа у Загреб и шаље Куену најстаријег Јозуиног сина, не би ли му овај продужио живот на банској столици. Али и овај се враћа покуњена носа. Како најновије вијести из Пеште јављају, Раух би се већ могао почети паковати за пут у Мартијанец. И скрајње је вријеме.

Промјена владе у Угарској. Ми смо већ у посљедњем броју јавили нашим читаоцима, да је мађарској коалицији одзвонило. Упињала се она додуше из петних жила, да се одржи на власти, али није ишло. Преговарала је с краљем, цјенкала се с краљевим поуздаником Лукачем, па ништа. На посљетку је краљ повјерио састав министарства грофу Куену. Сад се мађарска коалиција нашла у небрану грожђу. Није знала, како да се држи према Куену. Ако му покаже зубе, разјуриће им сабор. Најбоље би било — мислила су мађарска господа у себи — да Куен пође стопама Лукачевим па да ступи с њима у преговоре. Надали су се поуздано, да ће надмудрити и Куена као и Лукача, па да ће и он као и Лукач отићи, откуд је и дошао. Али се преварише у рачуну. Куен се на њих ни не обзире, већ равно иде цил.у. Сад тек настаде дрека. Стадоше се Куену прпјетити, да му неће дати ни говорити у сабору, да ће га шта више избацити из саборнице. Све је напето очекивало саотанак сабора у Пешти. И дође понедјељак, тај жељно ишчекивани дан. Саборница пуна, сви посланици на окупу. Опћинства се скупило толико, да нису сви могли ни ући унутра. Прије отворења сједнице граја као на вашару. Једни лармају, да ти уши заглуну, други стишћу геснице према министарским сједалима. Кад човјек све то види и чује, и нехотице стане већ унапријед жалити Куена, кад се појави у том осињаку. Улази гроф Куен са својим министарским друговима. Држи се мирно и достојанствено. То Мађаре још више раздражи и они нададоше још јачу дреку. Паде неколико повика: доље бечки плаћеник! Одлазите у Хрватску! Гроф Куен ни да би оком тренуо, само се смјешка испод брка. Ужива гледајући те лавове, који би се сви разбјежали, да им канџију покаже. Та позна он своје људе. Сједница се отвара. Зујање све слабије. Кад је овјеровљен записник посљедње сједнице и прочитани поднесци, предаје гроф Куен предсједнику краљевски отпис, да се прочита. За читања вика све већа. Мислите ли, на Куена? Боже сачувај. Мађарске странке вичу једна на другу. Псују се као Цигани. Куен слуша и ужива. Тако је то ишло кроз сва три дана у саборници. Али изван саборнице је сасвим друкчије. Јер док мађарске странке у својим клубовима и даље вичу, гроф Куен озбиљно преговара. С ким? С неким члановима бивше народне странке у Хрватској и са срмско-хрватском коалицијом. То је опет Рауха ујело за срце. И одјури чово у Пешту, да пита Куена,

Из народа, ' Нупиново. Шваиска силовитост и сриска кукавштина. У месецу децембру 1909. закључило је опћ. заступство, да се у опћини постави комесар са плаћом 1300, круна, четири момка с плаћом 1400 круна заједно и још два момка у лету с плаћом 400 круна. Пре неколико дана састане се неколико људи, те стану се препирати о томе, јер могла се начелнику неколико повисити плаћа, да поступа против потричара оштрије и утера и заостале штете. Народ је и овако сиромашан, Сава топи велики део земаља, па сад још оволики терет навали на народ. Криви су потрицама газдаши, који имају много блага и праве штете, а умеју за начелника протурити увек човека, као и они што је, да их брани. Сад да сиротиња трпи због њих. У разговор се умеша досељеник Шваба Венцлер и рече: Док нас буде више овде, ми ћемо све уредити по својој вољи. Србин ратар Рајковић му добаци, да су овде Срби у већини, да ће, ако Бог да, и остати, и Швабе неће ништа уређивати. На то Шваба стаде вређати Србе и говорити безобразно: Ово је наша земља. Ви Раци хајдете у Црну Гору. Тамо је ваше. Па још рече, како је и земљишна заједница њихова, швапска, да имају у њој право, и опет добаци Србима: Ви селите у Црну Гору. Најпосле дође до гушања између Рајковића и Венцлера, те би Венцлер добио што је и заслужио, да неколико Срба не скочише у његову обрану и стадоше скоро давати за право Шваби. Тако су, видите, постали мекани према Швабама Срби из оног краја, у ком су седели српски деспоти: Змај, Вук и Јован Бранковићи, и одакле су се као орлови залетали са нашим праоцима у турске крајеве. Доклаћени Шваба уједа за срце оне Србе, који су ову земљу крви натапали, док су се његови дедови у запећку грејали, а Срби, место да плану као огањ живи, још се увијају пред безобразним Швабом, Срби Купинци, сетите се, шта су вам преци у аманет оставили. Чувајте образ српски и