Srpsko kolo

Стр. 2.

СРПСКО

коло

Гол. VIII.

српске послове. Све Раухове наредбе, издане против Срба биће укинуте. И сада текар настаје за нас вријеме, да у народу радимо: освјешћујемо га, удружујемо и спремамо, да буде јак и снажан, више него до сад, ако би наишле можда у будућности нове невоље на нас. Јер сад смо видјели, да нам нико није пријатељ, да се у свему морамо ослонити на се. Вато сада треба још више радити и на проширењу овог листа, којему и није друго посао, до то, да српског сељака просвијети и спреми за борбу са свима незгодама у животу. Десетине и десетине хиљада српских сељака стећи ће сад право гласа. А прије него што гласају, морају знати, како ће гласати, шта је њихова дужност и право према држави, шта је дужност и право државе према њима. Тознање не могу из зрака усисати, то треба научити. А научиће их томе „Српско Коло". Ваља га зато што више ширити у народ.

Бројеви смрти, V. Друго средство, којим можемо спријечити опадање српског народа у Славонији и зауставити туђинску бујицу, није ни у чем другом, до у том, да тамо насељавамо Србе из других крајева. Дакле, да радимо оно што раде странци: из оних крајева, гдје је густо и претијесно, да шаљемо народ тамо гдје је ријетко. А хвала Богу, не мисли свуда српско племе, као Срби у Славонији и Угарској. Има и сад крајева, гдје се дијете сматра благословом божјим, а не теретом. Нађе се тамо и сад Срба тежака, који се растављају са женом, ако је природа и Бог начинише нероткињом, а камо ли, кад би она то сама учинила. Сретао сам доста српских ратара, којима сам налазио њихов кућерак набијен дјечицом. И кад би домаћин опазио како ми се смије лице на тај лијепи видик, он би сав весео и поносит рекао: Ово су моји Југовићи, господине! Знали су често у тим крајевима тежаци преда мном казати: Како је оно ружно видјети госпоје по градовима. Сигурна, једра, као гром, а једно дијете уз њу. Ма свеједно као квочка с једним пилетом. Прољеће грануло. Идеш сеоским сокаком. Смијех, вриска, писка, граја, један урнебес. Читава јата бјелоглаве, русоглаве, црнокосе дјечице измилила из кућа, играју се, нагањају, свађају. Тебе обузима милина. Видиш их како расту, напредују, уче, раде, како постају бољи, паметнији, слободнији од нас и разносе свијетом добар глас српског имена. Јер више ће још у свему добру и напредну од нас одскочити они, него што

смо ми од својих отаца, који се родише пред по вијека. Јата ове дјечице кажу ти, да имаш зашто живјети и радити, јер непресушан је извор, из ког избијају нова српска кољена. Нека окресују, подстризују крошњу стабла српског, оно се вјечито подмлађује, дебло и огранци његови дебљају. И доћи ће час, лијепи дани прољетњи, кад ће сокови његови тако потјерати, снага његова тако набујати, да ће малаксати руке поткресачима. ножице им испасти из уморних руку, а дрво српско остати на миру, високо, крошњасто и снажно, да му ништа више неће моћи нашкодити. То су они крајеви, гдје живи онај високи, коштуњави брђанин српски, чврстих живаца као конопи, снажних као челик мишица, тијела очврсла у борби с природом опором и непријазном. То су они што се не боје борбе с оскудицом, неприликама никаквим, а камо ли да се боје рођене дјеце своје па да их у заметку гуше. — Куда ћеш с дјецом, Јоване? — А, не ће пропасти, господине. Ова два старија оставићу на грунту. Ако ми узму у солдате овог другог, могао би добити какву службу. Онога трећег турићу у занат. Хвала Богу, ено у Загребу „Привредника"! А онога црнца, што се тамо кеси, даћу на трговину. Свикао се нашем господину Т. (трговцу у селу) као икада. Вели да ће га узети себи на наук. Варакне ли господин, послаћу и њега „Привреднику". Кћери ћу разудати. Лако је то. Само нека њима Бог да здравља. Ваљаће они мени чудо. Ова два старија већ ми добрано помажу на дјелу, а и ови мањи заслуже своју корицу крува уз благо. Туђин и најамник поједоше човјека тежака. Да, нека њих, нека, неће они пропасти. — И помилује по раскуштраној главици своју мјезимицу, што се привила уз његову ногу и зачуђена гледа у господина, који нешто дивани с њезиним „ћаком". Лика и Крбава, крајеви слуњски и Банија насељени су таквим сојем српским, укратко, цијела Горња Крајина. То је она кошница, из које без прекида излијећу ројеви српски и спуштају се по Босни, Славонији, па чак и Сријему. Кад би преврнули старе књиге, нашли би, да је барем трећина Славонаца и Сријемаца потекла из ове кошнице српске. Веле: Херцеговина свијет насели, а себе не расели. То вам вријед^ и за ове српске крајеве. Знаде бити и криво другим Србима, па им се отме ријеч: Ако је трговац — Личанин; ако је занатлија — Личанин; ако је финанц, лугар, жандар, учитељ или други чиновник — опет Личанин! Али право немају. Јер, да није њих, заузео би та мјеста други, можда и крвни душманин српски. А што Личанин заузима све више и више такве положаје, то је разумљиво. Јер