Srpsko kolo

Год: VIII.

Стр. 3.

на банску столицу стао је као бесомучан ударати по свему што је српско. Кад је видео, да ни то не помаже, онда је обедио Србе да су великоиздајници и почео их трпати у тамнице. Тиме се хтео показати као највећи и најватренији Хрват: Видите, Хрвати — тако је он то смислио у својој пијаној глави — Срби хоће да вас посрбе и стрпају под Србију и краља Петра, а ја не дам. Какви сте ви људи, ако не приђете к мени и останете уз те своје душмане потајне, Србе! У овом послу лоповском био је Рауху Араницки десна рука, ма да је пореклом Србин. Раух га је и узео, што је српског порекла, једно зато да нас Србе још већма уједе за срце, кад је на челу прогона против Срба човек српске крви, а друго, да збиља увери оне у Бечу и Пешти да су Срби криви. Он је тамо говорио: Па криви су. Да нису криви, не би предстојник правосуђа Араницки, који је Србин, пристао на те прогоне ни остао и даље мој предстојник правосуђа. Да Араницки није српског порекла, нама Србима би то било на мању штету. Да је Турчин, Јеврејин, Циганин, Мађар, ма што било друго, само да му родитељи нису били Срби, по нас би било боље. Какви би ми Срби људи били, кад би пристали да тај човек остане и даље предстојник правосуђа? Зар ми не би тиме одобрили све оно што је он радио? Зар нам после не би свако рекао: Па кад сте примили и признали за ваљана човека и достојна високе части оног који је кумовао вашем вешању, онда је он имао право, ви сте признали своју кривицу? Зар се онда не би и у будуће могло још горе с нама поступати, кад знаду, да ћемо ми то опет одобрити сами као и сад? А Хрвати у коалицији имају исто толико разлога, да траже одступ овог човека. Јер он је био члан владе, која је хтела разбити слогу српско-хрватску, једини спас Хрватске; он је био члан владе, која је од Хрватске хтела начинити мађарску жупанију; он је био члан владе, која је без обзира икаква газила сваки закон и правицу. Стога су и Срби и Хрвати, кад су са баном Томашићем у јануару склопили споразум (пакт) уговорили, да са Раухом и Цувајем пада и Араницки. Бан је то обећао и потписао. Бан своје речи није одржао. Зашто, то не маримо испитивати. Главно је да је задана реч прекршена. Кад је бан од коалиције тражио да одустане од оног што је уговорено, коалиција није хтела. Да је то учинила она би погазила свој образ, пљунула би у лице народу, јер ако пристаје данас да буде на влади Араницки,

могла би сутра пристати да дође на владу и Раух. Зашто не, није ни он гори од Араницког? И народ би имао пуно право рећи: Вама је до тога само да будете добри с владом, па ма под коју цену. Није вама ни до Хрватске, ни до народа. Коалиција хоће поштену управу и уклањање Рауховаца са важних места. Ако се до тог не може без борбе, нека онда буде борбе, нека народ пресуди на изборима. Ми се никад нисмо страшили борбе за народна права, па се не страшимо ни сад. Рауховцима не дамо на чело земље, па ма шта било. То је наша задња реч. 0 диоби нокретнина земљишних заједница. III. Против одлуке, којом је изречено, да ће се подијелити заједничке некретнине, нема утока, док се против одлуке, којом се одбија молба за диобу, може предати уток кр. земаљскоме комасациономе као разгодбеноме повјерензтву у Загребу за 30 дана иза дана, када је одлуку примио главар земљишне заједнице (1 ст. §-а 85. закона од 25. IV. 1894.) Чим је предана одлука главару и проглашен оглас о диоби заједничких некретнина, кратко вријеме иза тога сазива комасациони повјереник на одређено мјесто — обично у уред опћинскога поглаварства — све оне, за које мисли, да су овлаштеници (I. ст. §-а 73. закона), да се с њима споразумије, како ће подијелити заједничке некретнине (§. 75. закона). Томе рочишту треба да дође сваки овлаштеник а особито онај, коме други побијају његово право. Не може ли сам доћи, нека пошаље мјесто себе другога поузданога и паметнога пријатеља и нека му о томе да писмено свједочанство, јер се о свакоме уредно позваноме овлаштенику, који је примио позив, ако сам не дође а не пошаље ни пуномоћника, држи, да привољује свима одредбама разгодбенога повјеренства (2. ст. §-а 70. закона). Тако би се лако могло десити, да неко имајући право, остане кратких рукава. Истина, комасациони повјереник мора се бринути, да се то не догоди, и зато је његова дужност, да именује скрбника овлаштенику, за кога се не зна, гдје је (2. ст. §-а 73. закона), али крај свега тога може страдати немарни овлаштеник, јер се и ти скрбници обично слабо брину за свога штићеника или што не знају, како управо стоји с његовим правом, или што раде као од невоље и јер комасациони повјереник није бог, да може све знати. На рочишту морају овлаштеници изабрати одбор учесника, који ће с комасационим повје-