Srpsko kolo

Год. VIII.

СРПСКО КОЛО

Стр. 3.

гостиони, ту их је њихов начелник Деметровић повео све у биртију као марву. Ту их је напајао и гулашем хранио, само нека гласују за дра. Спевца. Кад смо се вратили са биралишта и дошли на колодвор, ту је начелник Деметровић њих поређао уз шарампов, па их броји као месар волове, кад их хоће у вагун натјеривати. Још их питају Срби бирачи, који су гласали за коалицију из другијех села, куда ће начелник Деметровић са тима воловима без рогова, ели у Пешту, ели у Беч". Из котара Лудбрег, гдје је изабран Стјепан Радић од хрватске пучке сељачке странке, пише један Србин ратар, како ни он ни други Срби ни су хтјели гласовати кад су видјели да нема кандидата коалиције. Онда вели, како су неки Радићеви изборници приговарали, што он не даје паприкаша и пића и мрмљали како је прије боље било на изборима, на то сам их ја, вели он, изгрдио, да су „очи на под оборили". Узимамо ли простора у другом броју, донијећемо изватке и из других писама, да виде наши људи, који су још несвјесни, како се српски ратар нагло освјешћује. Ова су нам писма велика радост и нада, јер показују, да ће наш ратар све више ићи напријед у у својој свијести и да ће га све теже моћи сломити.

Бој на Лозници. 1810. — Наставак Ту му дође Поцерац Милошу, Крвава му сабља до балчака И десница до рамена рука, Сијекући око града Турке, Милош тјеши Богићевић Анту: „Ја мој брате, Богићевић Анто! Немој тужит', не плаши Србова, Еда Бога и Богородице! Како смо се побили с Турцима, Ево има шест година дана, Ђегод смо се с Турцим' ударили, Свагђе јесмо Турке разбијали: Добре коње у срму облисмо, У скерлет се чоху обукосмо, Све од Турак' што смо добивали; Еда и сад Турке разбијемо, Од Турака шићар добијемо!" Ал' бесједи Богићевић Анто: „А мој брате, Поцерац-Милошу! До сад смо се с Турцим' ударали, Кад на Турке огањ оборимо, Одмах почну Турци узмицати, А сад Турци узмакнути неће; Је ли бојак три бијела дана? Је ли ово ватра без престанка? Ништа Турци узмакнути неће, Већ се ближе прикучују граду, На Лозницу нагло ударају:

Сад ће Турци Лозницу отети, Ми војводе главе погубити, Сиротиња муке допаднути. Слатки Бого! што ли ћу ти јако?" Ал' ето ти Бакал-Милосава, Крвава му сабља до балчака И десница до рамена рука, Сијекући око града Турке, Бакал кара обје војеводе: „Не будал'те, двије војеводе! Ил' сте луди, ил' сте се препали? Што се, болан, 'нако не владате, Кб су с' старе војводе владале? Ђе је вама дивит и хартија? Што ви ситну књигу не пишете, Не пишете, па је не шаљете Б'јелу Шапцу, Лазаревић Луки, Комендату од Шапца бијела, Нек вам даде индат у Лозницу? Другу пиш'те, Чупићу пошљите, Трећу пиш'те шеру Парашници Голом сину Зеки буљубаши: Та они су на гласу јунаци, Њих се боје сви Турци Бошњаци; Ако нама од њих помоћ дође, Нека знате разбићемо Турке". Кад то чуо Богићевић Анто, Та онда се пера осјетио. Узе Анто перо и хартију, Дркћу руке, писати не може, Веће цаде Поцерцу Милошу: „Нај ти, побро, Поцерац Милошу! Нај ти, побро, перо и хартију, Књигу пиши, ја ћу говорити". Узе Милош дивит и хартију, Милош пише, а говори Анто. 'Вако Анто у књизи говори: „Господару, Лазаревић Луко! Ја из Шапца, српски комендате! Или чујеш, болан, ил' не чујеш? Или за нас хајеш, ил' не хајеш? На Лозницу Турци ударили И прве нам шанце освојили И по њима адат поставили (По бедену уц'рили барјаке, И у њима амаз проучили), А Лозницу града опасали; Нагло Турци на град ударају, За беден се рукам' приватају, Лозница се из темеља креће, Хоће Турци Лозницу узети. Да ти видиш, Лазаревић Луко, Ја каква је сила у Турака! И какви су коњи у Турака! Још да Турци пију рујно вино, Рујно вино јал' бистру ракију, Би нагнали своје добре коње, Би Лозници на беден скакали;