Starmali

100

0 р л о в и, Једног депог вечера, скупи се доста велнко друштво Молчана на Тоше Милина рогљу, где се као обично о свачему разговарало. Из дугог времена, повсшће се некако реч и о орловима, а ту прилику неки једва дочекаше, како би могли своје знање, о овим занимљивим животињама, на среду изнегп. Један ће да доказује, како су то велике н јаке птице, које су у стању тако високо детити, да могу пити воде за облаком; — даље, како имају бистре очи. да чак из облака иа земљу виде куда које живинче бежи и да ли се гдегод каква сгрвина иидази. — Други ће из друштва уверавати, како су орлови кадри зеца и шиљеже једним ударцем свога кљуна утући п у својим канџама у пебеске висине однети; а дет им је, веле, тако силовит, да кад се они пз те недогледне висине на какву животињу устреме, то им скоро нп једна умаћи неможе, јер им је њиопо спуштање тако брзо, као што је брза једна одапета стре ла, која фијучући, васдушне просторије просеца ! У средини тога разлагања о дивним орловскнм својствима, потегиуће Мита Радонић овако говорити: „ Јесте ли чули браћо?! Ево ћу вам и ја нешто о орловима приповедати, што сам као деран својим собственим очима гледао". „Вп већ знате, да сам ја своју младост понајвише на салашу провео; једаред чувам ја волове на јарашу, а ту се некако на близу десио и један цркнут коњ, кога су вашке биле већ скоро преноловиле; волови пасу траву, ја звиждим, а керови глођу стрвину; кад наједанпут, би мени свест, а то се небо тако јако натушти, као оно, кад облак на сунце папђе; ја погледим горе, да видим шта је, — јер знам да је мало час ведро било, — а кад тамо, имам шта и видити! једно двадесет велики орлова наддећу се високо над стрвином све у ковитлац, а међу тим орловима впдим једнога који је највећи од свију осталих! По дуго се браћо окреташе пад том мрцином, а ја п не трепћем од тешке радозналости, него сам избечио очи, нак само гледим, шта ће то сад бити! Кад у један мах, спусти се онај највећи орао, као муња из облака на ону стрвнну; вашке од стра'а цикнуше, пак све куд које побегоше, а он ти, брате ми си мој драгановићу, сграби оно полак коња са својим канџама, подиже га горе и тако високо узлети, да сам га „ — док би један оченаш очита'о — већ био из очију изгубио ! Ето браћо, то вам могу казати, да сам својим рођеним очима гледао и то је така истина, као год што видите, да онај месец на небу светли! !" Неки се из друштва од чуда пренеразише, какав је то страшан орао бити морао! Неки главом вртећи, помало и сумњаше, да се таково што догодити могло! Некп, који су безазленији били, уживаше на сву меру у таковој величанственој појави; а неки најпосле завидише Мити, како је умео своју приповедку тако красно накитити! Докле је ириповедка те разне утиске на друштво причињавала, почеће Марко Кубурин овако говорити: „,,Хе, браћо моја! То, што сте овај час од Мите

Радонића чули, то све није ништа спрам онога, што сам ја у мојем веку доживио! А ако неверујете, ево, ја ћу вам од речи до речи целу ствар приповедити, па кад чујете, онда ћете тек видити шта је нрави орао и шта је кадра така хала учинити ! „ „У буни избегнем ја са осталим народом у Срем, пак ћемо се пас неколико породица настанити у 06режу. Ви већ знате, да код Сремаца није било крађе, док их ми Бачвани нисмо красти научили, те зато нико није ни морао од лопова своје коње чувати, него само од курјака ? Једнога дана седимо ми коњушари близу шуме код коња, пушимо и разговарамо се, кад у један мах, надлети се читав чопор орлова над наше коње, пак почеше над њима у колут шестарити. Ми Бачвани, — који никад нисмо толико млого и тако велики орлова видили, — гледа ли смо у њих као у какво чудо, пак нам није ни на ум падало, да нам могу какву штету начинити. Међу нашим коњма, био је и један малп коњнчак, пак н он сиромашак са осталима пасе; орлови непрестано шестаре и све се на ниже спуштају; кад наједаред, а нас снађе чудо, што никад ни у сну сањали нисмо, јер један највећн орао спусти се с таковом брзином на оног малог коњичка, да се то ни казати неможе, забагља му своје канџе у ребра, пак га као какво маче однесе горе у облаке, а он, кукавчић, све се бацака ногама и хрже за осталим коњма, а ови му од доле одхрзавају ! Орао све на више лети и све нам се већма губи из нашега погледа, а на едаред са свим се за облаке сакрп па никад више ни орла ни коњичка, нити пак од њпх каковога гласа! Ето браћо, то се мени догодило и то је цела истнна, а ако који неверује, нек нде у Обреж па нека пита ! !" " Види Мита Радонић, да Марко Кубурин са својом прегераном и ђаволски усуканом приповедком хоће његов пстпнптн догађај да нзсмеје и у лаж утера, пак ће му онако у срцу сасвим набусито рећи; „Тн ваљда мислиш да ја лажем!" На које ће му Марко у том истом тону одговоритп; ,,„А ти ваљда мислиш да ја лажем!"" Сви се људи почеше на глас смејати орловским приповедкама, а јошт већма њиовом комичном завршетку ; а кад су се на сву меру насмејали, а онп један другом лаку ноћ вичући, разиђоше се својим кућама спавати. н Археолог, Један с т а р и н а р обилази наше манастире, да испиту.је старине које се у њима налазе. Каже, да су му највише износили стару шљивовицу и с т а р о вино. Аб.

С пуним правом, „Кикерики" јавља, да ће по обичају и ове године изићи „црвенакњига". Ту ће наравно доћи догађаји у Босни. Сад — вели -—- носиће та књнга с пуним правом имецрвене књиге, јер су ти догађаји врло к р в а в и.