Starmali

2

„СТАРМАЛИ* БРОЈ 1. ЗА 1884.

троше на библиотеку. Док си неожењен собе ти се никад не рибају, те тако не мораш очима да гледиш онај проклети шавољ са водом и окруњеним малтером и ону матору хаузмајсторку што клечи па патосу, па се све љуља и клања као даметанише, неготи кад си неожењен патос у соби изгледа као патос у каквој манастирској трапезарији, који је последњи пут рибан онда, кад је дотични задужбинар (цар Лазар, Гргур Бранковић или цар Степан) онде славио своје крсно име. Ако то дакле стоји, да су неожењени људи комотни, а ожењени у гвоме комодитету узнемирени, онда би се отуда дале извести и разне конзеквенције. Тако на прилику, онда би било желети, да се београдски министри никада не жене, јер онда и они могу спавати на канабетима и фотељима колико хоће, могу пљувати на штогод хоће и могу својим каљавим ногама (и карактером) газити све што им год под ноге дође. Жена им онда неће сме.ати, премда се они од жена, које би им могле сметати, умеју вешто отрести (читај о Илкином салвету и Книћанкином ч а р ш а в у ! Још мало па ће та господа цео нрљав веш употребити на своју корисг.) Даље би сљедовало, да се ни поштански чиновници у Мађарској не би требало да жене, јер и они су научени на комодитет, па би им то сметало. Исто тако не треба да се женидбом у своме комодитету дају узнемиривати ни пештански полицајци, јер они морају да буду ноћници, да тумарају по бирцузима и другим рђавим локалима, а то богме честите жене не трпе од својих мужева. Не би требало ни из разних других узрока многп људи да се жене. Тако н. пр. Старчевићијанци са хрватскога сабора не би Моја прва јабука, Да таки знате с киме имате поола, рећи ћу вам, да сам ја човек од судске бранже и то новајлија, који тек што је стресао са себе школску прашину; ал ђачку сиротињу и с њоме скопчане дугове још није. То вам је довољно да знате; јер кад бих вам се опширпије представио, то би могло дати повода нагађању, које би опет могло да шкоди и мојој судској каријери и моме литерарнои инкогниту. Не давно седнем ја на лађу да путујем у 0. Био је красан јесењи дан. Путника је било мало а сви су се дигли горе на палубу (ТегДеск) и ту се шетали и уживали гледајући лепе пределе леве дунавске обале, који се низаху пред очима нашим као у некој панорами, и као да нас питаху: „та где су већ те лепе и ђаволасте бе[ ачице? Поздрав'те их нека што пре дођу; да дођите и ви сви, сви, сви, — да се бар једаред у години дана својски провеселите. Примајући те немуште поздраве освртао сам се да ли ћу у лађи наћи кога познатога, — али баш никог. ПЗта никог ? Зар је лепа госпођа (па још удовица): Медићка нико ! Та с њоме сам ја негда у једни Бечејски сватови ваздан играо, а с њеним пок. мужем сам и „брудершавт" пио, па сам онда и њу, догод су трајали свато-

требало да се жене с тога, што би се онда морали научити ћутати и онда би неко други њих онако цифрасто грдио, као што они сад грде председника и народну странку. Не би требао да се жени ни А б е рд а [), јер онда би увек по д в а мидера морао куповати (за себе и за госпоју супругу). Ни адвокати не би имали баш нужде да се жене, јер доста им је процеса и протеривања и без тога.. Нп у ч и тељ и не морају женидбом оснивати фамилију, јер они и онако имају доста деце око себе. Ни наши мирски с в е шт е н и ц и не би се баш морали женити, јер и они слабо баш маре за п р е д и к е. Напротив има опет људи, којима је баш нужно и пробитачно да су ожењени. Тако пре свега лекари треба да имају жеее, јер је жена најбољи м е л е м за много зло. Штампари не треба да се боје жене, јер код њих слога влада, код њих се све с л а ж е. Уредници треба сви да су ожењени, јер они су за много штошта о д го в о р н и, а од кога ће боље научити на све одговарати, него од своје миле женице. Владике би такође требали да су ожењени, јер кад којем случајно одуаму плату, ваља да имају кога, ко ће их хлебом зарањивати. Деца унормалним школама требало би да су ожењена, да имају од кога научити читати лекцију. Напослетку сваки претплатник „Стармал о г а" требало би да је о ж е њ е н, јер кад је човеку код куће дуго време или се што наљути, а он онда тражи забаве учитању шаљивих листова и књига. Аб.

ви и мамурлук „снајком" звао. Но, то би ружно било, кад се она свега тога не би сећала!! Приступим јој и она ме познаде. Но хвала богу бар ћу имати пријатну забаву док сам на лађи. „Ви се. милостивна, од оних Бечејских сватова нисте ни мало променули" рекох ја. Она се удовички скромно и доста тужно насмеши. И ја седох поред ње, премишљајући с које стране да ночнем. 0 покојном мужу њеном нисам хтео ништа да помињем, То и јесте најпаметније било, — што да јој ране зледим, кад јој помоћи не могу. Већ је нрошло година дана од како је умро; па сад да јој изражавам кондоленцију моју то ми се учинило да је већ прекасно, — а и није најзгоднији темат за увод у леп разговор. „Мата, ег а Тзас81 пеш кк! та§уаги1?" рећи ће једно куждраво девојче. које је око ње скакутало. „Та гле, милостивна, зар је то ваша кћи?" „Да богме; то је она иста Јулча, што сте јој у Бечејским сватовима толико бомбона куповали. Сад јој је већ осма година." „0, господе боже, како време пролази!" — А иде ли већ у школу?" „Сад је баш свршила други разред у Новосадском клостеру." Ја кад чујем реч „Новосадски клостер" увек ми се кожа јежи, ко дами ко неког хладног паука на нос метне. Госпођа Медићка морала је то приметити, па брзо про-